Zove me danas otac, plače na telefon, jeca. Priča mi da su bila dva mlada momka iz neke firme da im ponude neke proizvode u našem stanu. Situacija je sledeća, moji nisu u mogućnosti da kupe ništa od njih, žive sami, stari su i bolesni (ja im pomažem koliko god mogu, da ne bude glupih komenara), kroz priču im pominju sve to, pa i to da su u kreditima i da sa svojim penzijama ne mogu da pokriju sve obaveze, kao primer navode da moja majka čak nema para ni za kartu da autobusom ode da poseti svoju bolesnu sestru, momci se zahvaljuju na izdvojenom vremenu i odlaze. Posle 2 minuta, jedan od njih se vraća, stavlja 500 dinara na šporet uz reči: "Evo za kartu, valjda će biti dovoljno, nemam više!", okreće se i odlazi. Ovakve stvari vraćaju osmeh na lice :-)
Upravo me muž udario papučom. I još pred detetom. Razlog je taj što mu nisam donela punjač kada je on to očekivao i kada sam mu rekla da mi sjaše sa života sa tim punjačem. Ostala sam nema na to što je uradio.... Posle toga, dok sam hranila dete, suze su same krenule jer znam da je sa moje strane gotovo. Samo mi žao sina.
Dadilja čuva moje dete više od godinu dana. Nikad mom detetu jednu čokoladicu nije kupila. Ne tražim da joj kupuje igračke ili skupe poklone, ali bar jednom u 2 meseca bi mogla jednu čokoladicu da joj kupi, ipak provodi dnevno 8 sati sa njom. A moje dete bi se sigurno obradovalo nekoj sitnici jer zaista voli tu ženu. Dadilja koja je čuvala od mog brata dete stalno je nakon plate maloj nešto kupovala, makar lizalicu. Ne bih pogrešno da me shvatite, ne tražim poklone, ali smatram da jedna čokoladica neće nikog oštetiti.
Za tri mjeseca proslaviti ću svoj 23. rođendan, prvi u invalidskim kolicima. To najviše dugujem svojim roditeljima, koji su cijeli moj život, na svaku moj bol govorili 'ma nije to ništa, mlad si ti da te bilo šta boli'... Leđa sam povrijedio kao mali i jako često sam imao bolove i uvijek kada bih se požalio, moji bi samo rekli nije to ništa. Prije nekih mjesec dana, dok sam stajao na semaforu, udario me je čovjek od pozada, nije bio jak udar, samo se 'naslonio', a ja sam samo osjetio tupu bol u leđima. Dijagnoza je bila paraplegija, jer mi je kičma već ranije bila oštećena, ali sve se to moglo sprijčiti da su me moji poslušali prije 10-12 godina i odveli doktoru da vide u čemu je problem...
Ne bih nikada bila u vezi sa muškarcem koji pije, puši ili se kocka. Tako razmišljam čitavog života. Često nailazim na osude. Dosta puta mi je rečeno da se spustim na zemlju jer ću tako završiti sama. Ali eto, nikada nisam imala poteškoće u pronalaženju partnera. Udajem se za dva mjeseca za osobu koja ispunjava sve moje kriterijume. Cure nikada ne spuštajte vaše kriterijume! Normalni likovi postoje!
Odem sa Devojkom na more (Grčka), u vezi smo bili malo više od mesec dana... Ona sva na visokoj nozi, razmažena mamina i tatina princezica, misli da je najpametnija, sve zna tra La La, sedamo u kafić, prilazi konobar obraća se na engleskom "Dobar dan izvolite" ja govorim Give me Coca cola, a ona me pita "kako se kaže Icetea na engleskom" zgranuo sam se...
Ljudi koji dolaze nenajavljeni su mi vrhunac nekulture. Ovako ja izgledam vikendom: kosa masna od kokosovog ulja u njoj, na licu maska od gline, obučena ili u kratku pidžamu ili gola, u međuvremenu sređujem haos po kući koji se nakupio preko nedelje i ti misliš da ću ti se obradovati ako mi dođeš nenajavljeno? Zaista neću i šanse da ti ni ne otvorim su vrlo visoke.
Kada sam imao 19 godina bio sam mnogo zaljubljen u jednu Maju. Živela je na prvom spratu zgrade u mom komšiluku i meni je palo na pamet da se merdevinama popnem do njenog prozora i da sprejom napišem na zidu da je volim. Kako nije bilo teorije da uzmem merdevine, a da tata to ne provali ja mu kažem šta nameravam i na moje iznenađenje on se ponudi da mi pomogne. Tako tata i ja u gluvo doba noći, kao neki lopovi, odnesemo merdevine do njene zgrade sa strane gde nije toliko prometno i gde se nalaze spavaće sobe i pošto je mene bilo strah da se penjem, ćale se popeo i tik ispod prozora napisao ''Maja ja te volim'' i potpisao moje ime. Prvo sam se malo ljutio jer me potpisao, ali se to pokazalo kao odlična stvar jer je Majin ćale zvao mog ćaleta da mu se žali kako ima sina huligana koji švrlja zidove poštenih ljudi, a moj ćale mu rekao da iskulira i da pusti decu da se vole pa smo tako Maja i ja proveli lepih sedam meseci u vezi.
Od svoje 19-26.god sam proputovao više od pola sveta. Išao sam na Work and Travel, Euro-Rail (voz) po Evropi, radio na kruzeru u tri ture po Karibima i Okeaniji, turistički obišao (ranac, hosteli, švercovanje itd) pola Južne Amerike, preko UNICEFa išao u Afriku (sam platiš kartu i kotizaciju za smeštaj), radio u Kini 7 meseci. Faks sam tek sa 27 završio, i smatram da su mi u životu više značila sva ova iskustva i razni poslovi koje sam radio, kao i situacije kroz koje sam prošao (sam na nepoznatom) nego što mi je značilo samo gradivo sa faksa. Čak i u poslu koji sada radim, ekonomista, mnogo se bolje snalazim u odnosu sa ljudima, kriznim situacijama itd nego kolege koje su se bavile samo knjigom.
Tri godine smo u vezi, kupio sam prsten i počeo se premišljati. Nemojte me pogrešno shvatiti, volim ju, teško mi pada kad smo dva dana razdvojeni, želim ostariti kraj nje. Ne smeta mi što zarađuje više, ne smeta mi što je sposobna i nezavisna. Zato ju i volim, jer znam da sam joj želja, a ne potreba. Razumijem ju, odrasla je bez očinske figure, sa bakom i majkom(dvije lavice), i sve može i sve umije sama. Samo bih volio da se ponekad, barem ponekad osjetim kao da sam uradio nešto za nju, kao da sam joj pomogao. Živimo zajedno u njenom stanu, dijelimo kućne poslove, kuhamo zajedno, ali volio bih da se nekako malo više osloni na mene. Kao da mi ne vjeruje dovoljno da sam tu za nju. Prošli vikend, vraćala se sa poslovnog puta i na ulazu u grad joj je pukla guma. Nazvala me je i rekla mi šta se desilo, da će kasniti i da se ne brinem. Ja sjeo u auto, stigao za 10ak min do nje, ona ju već zamijenila. Još je ispalo da mislim da je nesposobna, a samo sam htio pomoći..