Pre bih život provela u ravnodušnosti nego da se zaljubim pa zaj*bem za ceo život.
Ove godine sam upisala fax. Nemam društvo, nisam imala sa kim da proslavim upis na željeni faks, nemam ni sa kim kafu da popijem. Danima sedim u kući, u pidžami, gledam filmove i turske serije po ceo dan. Ali, koliko sam se u srednjoj nervirala što nemam društvo, toliko mi je sad svejedno. Nikad nisam imala momka, izašla sa nekim, čak se ni sa kim nisam ni dopisivala. Izađem jednom u mesec dana, i posle izlaska se osećam čudno. Razmišljam da odem na razgovor kod psihologa, možda je u meni problem, ne znam... Trudim se da uvek budem fina sa svima, nikog ne ogovaram, učim, čitam, ali jednostavno me društvo ne prihvata. Volela bih da imam momka, da mi ujedno bude i najbolji drug, da možemo zajedno da pogledamo film, idemo u šetnju ... Volela bih da osetim kako je biti voljen i imati iskrenog prijatelja pored sebe. Plašim se za sebe...
Nekad vrtim ovaj sajt da vidim da li je išta napisala o nama i da li joj je žao što nismo zajedno. Znam da bih prepoznao bilo šta što napiše...
Udomio sam crnog mačka i moja obitelj misli da sam u sekti.
Bilo bi me sramota da se šminkam za plažu. To bi značilo da sam preružna i čak i za plažu moram da se šminkam. Uostalom ne može se normalno ni uživati u kupaju sa šminkom.
Često čitam ovde kako deca imaju loše očeve koji su "tipični balkanci" pa bih volela da razbijem predrasude. Moj tata je najbolji tata na svetu! Bio je i tata i mama (koja je umrla od bolesti) i drugarica, ma sve! Nema teme o kojoj nisam mogla da pričam sa njim, iako je od mene stariji 44 godine. Ništa mi nije branio, samo me je usmeravao. Nije me terao da učim, a uvek sam bila đak generacije, završila master elektrotehnike. Pomagali smo se finansijski međusobno, čak se on odricao mnogo čega samo da ja imam. Podržava me u svakoj mojoj odluci, samo da sam srećna. A srećna sam što ga imam! Tata je i dalje tu, samo je došlo vreme da krenem svojim putem i osnujem porodicu. Samo se plašim da u novoj porodici nikada neću biti ovako srećna i bezbrižna. Htela bih da zauvek ostanem dete.
Prije nekih mjesec dana otišao muž na pregled u doktora. Od tada postao je zabrinut, povukao se u sebe, šuti, ništa ne govori, a skoro pola noći bi proveo na internetu, ne spava, vidi se na njemu da nešto nije uredu, da ga nešto muči. Na svako moje pitanje, samo mi odbrusi, nije ništa, pusti me. Počela sam se brinut. Trajalo je to nekako tjedan dana, dok ga nisam doslovno za uši povukla, posjela na kauč i rekla "slušaj, šta je, o čemu se radi, ne mogu te tako više gledat"! On me samo onako tužno pogleda i kaže "kada sam se vraćo od doktora, čujem zujanje u motoru, svratim u mehaničara, otišla turbina na Golfu, nova 700, reparirana 350 eura!" E ako ga tada nisam ubila neću nikad!
Nisam bogata,radim normalan posao, zivim kao većina. Ali ako nešto mrzim, to su škrtice i ljude koji sve kroz dinar gledaju. Pozovem ljude na večeru ili palačinke npr.kupim sve sama i pripremim, normalno. Ali imam druga i drugaricu koji mesečno zarade 3000 eur, pozvali me na večeru, ja otišla, i na kraju večere me terali da platim namirnice. Lepo ljudi izrašunali šta su koliko platili, podelili na broj ljudi i tražili pare. Skoro kažu da će neko veče da prave kolač. Rekla sam da mi se ne jede.
Jako sam želela dečaka i iskreno sam se malo razočarala kad sam saznala da nosim devojčicu...