Nikada neću oprostiti roditeljima što su pušači. Razumem da je poročno, ali toliko bismo imali lepše živote da nisu zadnju paru davali na cigare! Mama je i smanjila, šetala, brine o zdravlju koliko može. A tata...pije 5 vrsta lekova, nema nijedan zub, kašlje katran, ima dug spisak zdravstvenih problema. Uništava nam kuću, dimom, ostavljanjem fleka i pepela na nameštaju. Kuća nam nikada nije čista, ne mogu da jedem na miru, svako jutro mi počinje tako što udišem dim... Neću im ovo nikada oprostiti i živim za dan kada ću imati svoj prostor, svoj dom i mir...
Dečko me varao sa jednom mojom poznanicom. Mi smo raskinuli i ona je imala obraza da mi pošalje poruku u kojoj je napisala nešto u smislu: "Žao mi je ali on i ja smo puno bolji par, sada je moj". Samo sam joj odgovorila: "I meni je žao što moram da ti kažem da me je varao sa još dvije cure i nisi bila jedina, porazgovaraj i sa njima jer ga sa njima dijeliš i nije samo tvoj, pozdrav". To je bila laž sa moje strane ali ona mi je povjerovala i napravila mu je haos, izgrebala mu je kola i završila je u hitnoj na infuziju (tako mi je makar rekla njena komšinica sa kojom sam ja dobra prijateljica). Oboje su to zaslužili.
Za vrijeme studija u Osijeku, živjela sam s cimerima. Nas uvijek oko šestero na katu kuće. Ponekad su to bili i strani radnici. Imala sam sobicu par kvadrata. Mir i slobodu sam žrtvovala za budućnost. Roditelji su mi mjesečno uplaćivali do 200eur, ostalo što zaradim. Često je bilo samo za preživjeti. Diplomirala sam prije skoro dvije god, zaposlila se u struci i nekidan na kredit kupila novi stan od 65 kvadrata. Slijedi vozački i auto. Moji nikada nisu imali mnogo, ali su me uvijek vodili ispravnim putem i zato im hvala!
Samo 2 minuta. Toliko dugo nisam obraćala pažnju, bilo je dovoljno. Dobila sam poruku u vezi posla, pročitala je, razmislila šta da odgovorim. Pustila sam mu ruku da bih odgovorila, poslednji put da sam je držala ali nisam znala. Istrčao je na bulevar. Imao je 4 godine. Sada kada se prisjećam tog dana ta dva minuta djeluju kao vječnost, tada su prošla kao 2 sekunde. Sve se tako brzo desilo. Znam da je bilo 2 minuta jer je poruka stigla u 11:48, a odgovorila sam u 11:50 i tog trenutka je auto naglo zakočilo na bulevaru ispred mene. Nisam znala šta se desilo par sekundi, zamišljala sam da bi tako nešto bilo bučnije. Možda zvuk sirene vozača, zvuk udaraca. Ali nisam ništa od toga čula. Dovoljno je bilo 2 minuta da mi se svijet sruši. Ne znam zašto ovo pišem.
Kad smo se verili i počeli zajednicki život, nabavili smo malo mače koje nije znalo ništa. Trebalo je strpljenja da nauči da koristi pesak i gde je pesak, da se odaziva na ime, da ne grebe nameštaj i slično. Bivši verenik nije imao strpljenja, derao se kao magarac i ponašao nezrelo, odmah sam znala ako je tako loš i bez strpljenja i brige prema mačetu da će biti užasan roditelj našem budućem detetu i raskinula sam. Nisam se pokajala i predlažem svima da probaju pre braka zajednički život sa kućnim ljubimcem.
Mrzim kada mi za rođendan požele da se oženim i imam decu ili da nađem devojku s obzirom da sam homoseksualac. Povredi me to. Nisam želeo to da budem, ali tako je. Kao što ne birate koju ćete kafu ili hranu voleti. Možete jesti i hranu koju ne volite, ali i sami znate da to nije to. Ne želim da obmanjujem nikoga i da oženim neku devojku koju ne volim. Mislim da je poštenije da budem sam.
Da li je više normalno veridbe, venčanja, svadbe sa stomakom do zuba?? Da li i jedan par se odluči na taj korak a da nije zbog trudnoće? Kada je ovo postalo normalno i kako se ljudi pretvaraju da je to nešto lepo? Znam, svi će reći "šta zabadaš nos u tuđe stvari" ali ljudi jasno je da je to pogrešan razlog za brak, potpuno je jasno da mladi par koji se zna 3 meseca nije tu nas pozvao zbog njihove ljubavi, već zbog toga što su neodgovorni i neozbiljni, a roditelji se onako kiselo smeše, majke pravdaju ćerke, majke sinova se prave da ne znaju za trudnoću i sve tako kiselo, usiljeno, a narod je to prihvatio kao normalno. Koja ljubav, koja prosidba kad oni to ne rade što žele nego što moraju, "da ne pukne bruka, šta će selo reći". Ne kažem ja da se ti ljudi neće zavoleti i biti u braku 50 godina, ali početi brak iz prisiljenih razloga... Dete je ogromna stvar, pravi se i zadržava iz velike ljubavi i njihove zajednice, a ne iz usputnog poznanstva nekoga kome znate samo ime i prezime!
Sa 38 godina mi se desilo da imam neko braon krvarenje, stara krv umesto menstruacije. Doktorka mi je rekla da ulazim u menopauzu zbog godina i da je to prirodno. Izostala mi je sledeća menstruacija i otišla sam kod druge doktorke jer je ova prva bila na godišnjem da se požalim na otečene bolne grudi jer sam već počela da umišljam da imam rak. Ispostavilo se da sam trudna, ova mlada doktorka nije se uhvatila mojih godina već je uradila analize krvi i pregled kako treba. Taj prvi simptom stare krvi je bilo usađivanje bebe u matericu. Sad sam već u 6 mesecu trudnoće, našoj sreći nema kraja jer nam je ovo prvo dete posle 15 godina pokušavanja i nadanja. Godinama sam osluškivala svaki simptom i nadala se trudnoći a sad kad se zaista desilo, sve drugo mi je prošlo kroz glavu od infekcije do raka ali ne i da sam trudna. Još ne verujem, kao da sanjam.
10 godina vukla kuću na svojoj grbači. Kad kuvam za nas, a gde je skuvano za moje (znaš mama ne voli da kuva, a ti super kuvaš, pa da i oni pojedu nešto kvalitetno)? Dobro, nije mi teško. Vodala njegove po lekarima, kupovala lekove, vodila računa da uzimaju redovno. Uz sve po kući što treba, spremala slave za 50 ljudi ... Dobro, nije mi teško. Ja vozila i dovozila decu po igraonicama, treninzima, školama svega i svačega... Ok, moja deca, nije mi teško. I dobijem "hvala" u vidu slobodne, mlade umetnice. Zaljubio se čovek - ona je tako kreativna, a ti si prestala da me iznenađuješ. Dobro, iznenadim ga tako što pokupim decu i odem sa njima u Nemačku. Divno nam je ovde. Imam lepo plaćen posao, mir i nisam nikome sluškinja. Ispostavi se ubrzo da umetnica voli da grli drveće i živi od sunčeve svetlosti i mahovine. Moj bivši se nagoji od brze hrane, holesterol, pritisak... Ona ga ostavi radi zgodnijeg, on doživi infarkt. Sad bi da mu se vratim. Neće da može.
Ne razumem zašto me svi osuđuju što studiram a ne radim, prvo moj dečko. Pa eto, možda neću da radim? Možda hoću da završim fakultet u roku bez dodatnog stresa. Dobro, nemam najnovije patike, ne mogu na more, ne mogu stalno u izlaske, pa šta? Živim u iznajmljenoj sobi, sa cimerkama, hranim se u menzi, pa šta? Moji se odriču nekih stvari za mene, ali valjda je to posao roditelja? To je bio njihov izbor, ja ih nisam terala. Ja sve polažem u roku, imam dobre ocene, primam stipendiju (koju su mi rekli da koristim kako želim iako sam ponudila da snosim troškove stanovanja od nje) i to mi je okej. Roditeljima sam zahvalna što su mi to omogućili, a posao ću naći kad diplomiram. Neću da konobarišem i zbog toga produžim studije ako ne moram.