Ne znam više šta da radim. Pomorac sam, imam 34 godine, imam sve, a nemam ništa. Ne mogu naći ženu koja će me čekati i najvažnije ne varati. Imao sam 4 duže i nekoliko kračih veza i sve, ali apsolutno sve su završile zbog njihove prevare. Radim 3 mjeseca na brodu 3 doma. I jel stvarno nemoguće ne imati sex 3 mjeseca. Jel to toliko teško. Najveća želja mi je imati obitelj i da im pružim sve ono šta ja nisam imao. Ali ne želim se ženit i radi djecu, reda radi, već želim skladan, poštivajući brak. Znam samo da u meni nije problem. Nikada nisam varao i mrzim to. Nisam zabranjivao, nisam naporan, nisam posesivan, za sebe smatram da sam relativno normalan. Imam i ja svojih mušica, ali nije to ništa strašno. A i više neman snage izlaziti, upoznavati, počinjati od početka. Jednostavno mi se srce razbilo previše puta. Nisam nikakvi šonjo koji pati od nekih gluposti, samo želim imati relativno normalni život. Ne vidim poantu da skupljam bogatstvo za samog sebe. Tužan sam i usamljen.
Ljudi moji, cele godine sam se spremao za prijemni na faksu, svakodnevno učio ko manijak i nekoliko dana pred prijemni saznam da imam koronu. Poludeo sam, tolika se borba vodila u meni, da li da odbacim sve i pustim niz vodu ili ipak odem da radim prijemni. Odlučio sam da ću ipak da ostanem kod kuće i sačekam sledeću godinu, znam da je verovatno još neko od njih zaražen a da to i ne zna, ali to ne menja ništa, ne bih mogao da živim sa sobom a da znam da sam zarazio nekoga i doprineo možda nečijoj smrti, mnogi od tih ljudi imaju bolesne ili starije članove porodice ili prijatelje. Znam da će mnogi osuditi ali moja je savest čista.
Moja partnerica mi stalno prigovara da prema njoj ne pokazujem dovoljno emocija u javnosti. Između 4 zida, kad smo sami u autu, u prirodi, je skroz druga priča, tu sve pokažem što treba; i ona sama kaže da je tako. Smatram da je ljubakanje, grljenje, bačkanje u javnosti i pred društvom nekulturno. Par koji se u javnosti drži za ruku i ne pretjeruje sa ljubakanjem smatram zrelim parom. Bonton prije svega!
Žena i ja smo dobili četvorke! Ja sam presrećan. Jedini problem koji trenutno imam je što se ubeđujem sa ženom da im stavimo neke ultra lake, da ih ne stežu, narukvice različitih boja jer ja ih stvarno ne razlikujem. Identični su mi.
Moj dečko radi u jednoj firmi gde se nedavno zaposlila jedna cura koja zaista izgleda top. Od stasa, oblina, lica, kose, osmeha... Prelepa je i prezgodna. Šef je zadužio baš mog dečka da joj pomaže, podučava je i vodi računa o njoj na poslu. Od kad se to desilo i od kad sam saznala ko je ta cura, ja prosto nemam mira. Ne mogu reći da mu ne verujem, zajedno smo 4 godine, ali prosto mi je nemir to što provodi 8h dnevno sa njom i često posle posla odu zajedno na kafu da joj još nešto dodatno objasni i posavetuje je u vezi njene pozicije na poslu. Znam da je suludo ljubomorisati jer ja tu ne mogu ništa promeniti, ruke su mi vezane jer oni moraju svakodnevno biti zajedno na poslu i mislim sa bih mogla dovesti samo do situacije svadje sa momkom i opet ništa pametno nisam uradila. Samo me je jako strah da se u nekom momentu neće početi zaljubljivati u nju, da će ga osvojiti jer ona je slobodna, a čini mi se mane nema. Samo želim da ovo nekako prestane, ne znam kako, ali me previše izjeda.
Ma koliko godina da imale i kako god da izgledale, raspuštenice nikada nemaju istu vrednost kao nevine devojke.
Jednom sam otišla u društvu bivšeg momka na more, tadašnjeg ostavila kod kuće da me čeka, a na moru našla potpuno novog. E to su bila vremena. 😂😂😂
Prošle nedelje smo drug i ja negde oko 3 ujutru na Brankovom mostu naišli na jednu devojku koja je delovala tako pogubljeno. Pitali je da li joj treba pomoć, sat vremena nije mogla da sastavi normalnu rečenicu na kraju je rekla da je došla da se baci sa mosta. Razlog što je htela da se ubije je jer je izgubila porodicu nedavno i ima rak. Sedeli smo sa njom do zore dok nije malo došla sebi i onda je odveli kući. Kaže da nema nijednog prijatelja da pozove da bude sa njom, i nijednog člana porodice. Došao sam sutradan da je nađem, saznao od komšija u kom je stanu ali ona ne otvara vrata kad zvonim, nisam ni siguran da li je unutra. Evo prošlo nedelju dana ja samo o njoj razmišljam da li se ubila. Prijavio sam policiji da oni provere, a ja sam išao još par puta da vidim da li će otvoriti ali nije.
Odličnu učenicu naše škole, deca nisu mogla da smisle, to je išlo tako daleko da su neprijateljstvo prema njoj iskazivali i na časovima. Ona je sada jako uspešna, prelepa, uvek ljubazna i u kontaktu sa nekima od profesora. Morala sam je pitati zašto, zašto je nisu voleli? I dobila od nje lekciju, odgovor je bio: Profesorka, da sam se trudila da odgonetnem klupko njihove mržnje i danas bih bila na početku, zaobišla sam klupko, išla svojim putem i danas sam to što jesam. Njihovo klupko nije imalo početak, a nema ni kraj, zato oni u njemu žive i danas su isti kao pre 10 godina, i biće isti za još 10. Neko hoda pravo, a neko se vrti u krug.
Prije 4 godine bila sam kuma na vjenčanju. U to vrijeme radila sam za minimalac, 250e. Roditelji također rade za minimalac tako da sam sve sama financirala. Cijelu ušteđevinu od te jadne plaće sam potrošila za svatove, ni dinar nije ostao da potrošim na sebe. Kumi sam pomogla sve što sam mogla, kupila korisne i kvalitetne poklone, radila dekoracije s njom iako sam bila mrtva umorna od posla. Sada je ovakva situacija- ja se njoj javim svakih 5 dana, ona odgovori kratko da me riješi s liste. Jednom u mjesec dana se ona sjeti da pita kako sam ja. Iako su dobro situirani, za rođendan se ne trudi da kupi neki koristan poklon, uglavnom budu neke gluposti koje mi ne koriste iako ja njoj uvijek uzmem nešto korisno. Kada sam prvi put išla u njihovu kuću, uredno sam donijela i poklon za useljenje počastila me malom činijom smokija iako je za muževe prijatelje, inače isto dobro situirane pripremila večeru. Osjećala sam se baš jadno. Žao mi je truda, vremena,muke i novca koji sam potrošila na nju.