Djevojka me iritira čim je vidim. Sve mi smeta od nje, a najviše to što je neperspektivna i što joj je karijera u rasulu, sama je izabrala prelošu struku. Ali šta ću, trpim je jer imam 26 godina i ko bi sad nalazio novu i upoznavao se s nekim od nule, prosto mi se ne isplati.
3 godine sam u vezi sa jednom devojkom koju sam verio u toku tog perioda. Živimo zajedno već 2 godine u kući mojih roditelja zajedno sa njima.
Nisam imao hrabrosti da se odvojim od roditelja na početku našeg planiranja zajedničkog života i mi smo ga započeli u zajednici.
Nakon ovog celog perioda, shvatam da sam pogrešio i da to nije bio pravi izbor zbog mnogo situacija koje mogu da se zadese u zajednici.
Otac mi je umro pre nešto više od godinu dana.
Otišao bih odavde, jer ne želim da izgubim ženu sa kojojm želim da stvaram porodicu, a ovde nisu uslovi za to.
Ne znam kako će to majka prihvatiti, znam da će jako loše i to me brine, ali u isto vreme mi je bitnije da stvorim svoju porodicu u miru i načinu na koji samo ja i moja buduća žena smatramo da je najbolje za nas.
Startovao me mlađi, upozoravala sam ga da nije dobro što to radi, volim starije, ali džabe! Pristanem da se vidim s njim. Kafica, dve, tri, šetnja, putovanje, padne i bam-bam. E, posle toga on počne da glumi lolu i odbija viđanja, smeta mu ovo, ono, ohoho, dečko, sa starijom se igraš? Izbušim mu sve gume na autu, izgrebem kola, napravim pakao njegovoj porodici i njemu, sestri njegovoj namestim otkaz na poslu, namestim da mu ćale vidi majku sa švalerom... I nije mi žao! Hteo je da se igra!
Bivši šef je bio pravo đubre i slavili smo kad je unapređen i više nije bio nadležan za nas. Nama je došla žena koju su po kazni smenili sa neke više pozicije. Normalna je i dobro se uklopila u kolektiv, ali šef se pokazao nesposobnim da obavlja taj novi posao i sad nam ga vraćaju, a još nema ni godina. Nas 12 je potpisalo da nećemo to da prihvatim inače stupamo u štrajk makar nas otpustili. Svakako nije vredno raditi za tog kretena.
Imam 30 godina i verena sam, ali nikada neću zaboraviti moju prvu ljubav. Bila sam klinkica ja 7 razred a on 8.
On je bio onaj kao opasan dečko a ja samo jedna od mnogih koja je jurila za njim.
Nisam bila jedna od onih najlepših i bogatih devojčica koje su jurile za njim ali je nekako odabrao mene. Zavoleli smo se i sve to je trajalo 3 godine, raskinuli smo iz nekih glupih razloga. I posle toga ja sam bila ta koja nije htela da nastavi dalje, molio me je a ja sam pravila budalu od njega.
Preselila sam se i izgubili smo kontakt. Posle toga upoznajem svog sadašnjeg partnera i onog dana kada sam se verila dušu sam isplakala. Ostajem trudna i dobijam sina koji sada nosi njegovo ime. Sreli smo se skorije a kada je video malenog pored mene oči su mu bile pune suza, u mene je još uvek gledao sa onim žarom u očima.
Prva ljubav zaborava nema.
Dozivela sam ogromno razočarenje, krenuću od početka. Kada smo dobili prvo dete, upala sam u postporođajnu depresiju. Muž je sve vreme bio uz mene: bodrio me, tešio, išao na terapije sa mnom, briga o detetu je bila u potpunosti njegova, a dok je radio mi je pomagala njegova majka. Čak sam se neko vreme vratila kod svojih i on je mesec dana bio sa bebom. Čak sam ga i vređala, jednom ogrebala, jer nisam bila svesna šta radim. Bio je svestan mog stanja, zajedno smo se izborili i sada smo svi super. Obožavamo dete, a kada sam spomenula da bih volela drugo dete, samo mi je besno odgovorio: "da prolazim opet kroz onu psihičku torturu opet? Neka hvala! Od mene je dosta!" Uništio me je!
Ne razumem žene koje dele troškove sa partnerom u vezi/braku tako što daju pola novca za režije, hranu, kiriju. I tokom veze i sada kada živim sa dečkom on plaća sve osnovne životne troškove a radi za samo 1000e uključujući letovanje, zimovanje, vikend putovanja i izlaske, privatno kod lekara sve što mi zatreba, nov telefon, odeću, sve što volim za moje hobije, školovanje itd. Kada nam nešto zafali on se potrudi i nađe dodatni posao. Namirnice sve on kupuje i donosi, ne moram čak ni u nabavku. Ja sam rasterećena finansijski, ali mu sve organizujem od renoviranja do kupovine naminica, radim besplatno tako što održavam kuću, čuvam ljubimce, čeka ga skuvano jelo svakog dana kada dođe s posla i zagrljaj. Podržavam, motivišem, dajem ideje kako da napreduje i stvori nam bolje uslove. I pored toga često delimo obaveze u kući kad dođe s posla jer on želi da mi pomogne. Nikada nije dozvolio da ja išta platim već mi gura novac u novčaniku da imam za sebe i obožava me jer ja to zaslužujem.
Mladoj kolegici s posla poginuo je otac u prometnoj nesreći. Njeni su se rastali kad je ona bila dijete, otac se opet oženio, ima još djece s tom drugom ženom i svi se prave kao da prvi brak nije ni postojao. Gledam ju na sprovodu, došla je sama jer mama nije htjela s njom. Cijela obitelj u mrtvačnici, ona sa strane, sućut joj je, osim nas s posla i par njenih prijatelja izrazilo možda 10 ljudi. Naravno, na sprovodu ga svi hvale, sami hvalospjevi o njemu. Ona na trenutke ravnodušna, na trenutke ogorčena, na trenutke skriva suze. Baš je bilo tužno za vidjeti i stvarno sam se zapitao koliko traume nose ljudi koje svakodnevno viđamo, a da mi ne znamo.
Ja sam suprug gospođe koja je javila u ponedeljak da se udala a u petak dobila otkaz. Samo sam hteo da kažem ovoj gospođi koja je u komentarima napisala "nesreća nikad ne dolazi sama" da to uopšte nije u redu s njene strane. I mojoj ženi Jeki Peki da je volim. Prijatan dan vam želim!
Pre supruge sa nekih 24-25 godina sam bio u vezi sa jednom devojkom koja je bila skroz uredu i po izgledu i po ponašanju, ali kad sam malo bolje upoznao njenu majku, uvideo ponašanje i želju da "zabode nos" u sve ... pomislio sam da ne treba ulaziti u nešto ozbiljnije, brak. Povučen ovim iskustvom sam, zajedno sa suprugom, mojim i njenim roditeljima postavio granice i stavio do znanja gde im je mesto, tako da sad živimo svoj život onako kako najbolje znamo i možemo. Posle 20-ak godina vidim da bi u startu takav "brak" bio osuđen na propast, jer znam sebe i šta ne bih mogao da podnesem. Bio sam mlad, ali sam pametno razmišljao. Sreća, pa se raziđosmo na vreme.