Smatram da novcem možeš kupiti sreću. Nikad nismo imali para ni za osnovne stvari, a kamoli više. Ta priča da se novcem ne može kupiti sve, kod mene jednostavno više ne pije vodu, izmišljena je samo da se teši sirotinja poput moje porodice. Čak i za kod lekara ti trebaju pare.
Raskinula sam sa dečkom i mnogo mi je teško da prebolim njegovu mamu! Jako sam zavolela tu ženu :(
Rešila sam da mužu stavim skrivenu kameru u stan i, ako budem imala sreće, aplikaciju za praćenje na tel. Onaj ko nema šta da krije sigurno ne drži uvek zaključan tel, spava s njim, nosi ga u kupatilo i dok se kupa...a meni ga ne bi dao otključanog ni u ludilu. Nešto krije, a uskoro ću i saznati šta. Jedva čekam.
Jednom sam ostala bez papirnatog rupčića, pa sam ispuhala nos u nekakve jakne koje su visile u prostoru trgovine.
Šokirala sam se kad sam shvatila da je 2020. godina za samo nešto više od 18 mjeseci.
Nedostaju mi vremena kad je sat vremena za učenje bilo nešto veeliko.
Čovječe, sjećam se u mojoj mladosti, ja padnem sa bicikla udarim se i još budem bjen što sam se pobogu udario. A to nije tako davno bilo, 27 mi je godina. Dok neki dan čitam, gospođa se naljutila na svekrvu jer je odvela njeno dijete u zoološki vrt i dijete se pobogu ISTRAUMIRALO. Upravo zbog takvog "roditeljstva" i čuvanja djeteta u staklenom zvoncetu pravite današnje debile. Djecu koja u ranoj mladosti razvijaju socijalnu anksioznost. Djecu koja se zaljubljuju do smrti u virtuelne osobe koje nikada nisu upoznali. Apsolutno im otimate svaki dodir sa realnošću sa tom "pažnjom". Pustite ba djecu nek padnu, nek se udare, nek dožive neke stvari koje će im biti škola, nek se druže sa ljudima, a ne da danas sutra spuštaju glavu i da ne smiju progovoriti u javnosti!
Toliko sam staromodna da mi čak i baba kaže da pretjerujem.
Sinoć me je jedna devojka kojoj sam rekla da nemam instagram, pitala šta radim po ceo dan ako već ne koristim društvene mreže. Pitam se kuda ide ovaj svet, eto šta radim!
Nesigurna sam u svoj izgled, pored toga što svi govore da sam lijepa..