Ubeđena sam da ljudi po izgledu biraju pored koga će da sednu u autobusu. Prvo sam mislila da tripujem, ali sam se uverila da sam upravu. Vozim se svakodnevno gradskim prevozom i ljudi se ponašaju kao ludi. Bukvalno uđu, idu od sedišta do sedišta, beče se u narod, zagledaju se, nećkaju i onda 'izaberu' neko mesto i sednu tu. Zapazila sam da kod ružnijih i debljih ljudi retko ko hoće da sedne. Nema potrebe da se sad vređate, ne kažem ništa loše direktno za nikoga, već iznosim činjenice. Verovatno je još ljudi to skontalo. Ja ne znam šta im znači to buljenje, mrštenje i kolutanje očima. Razumem da većina ne bi sela pored nekoga ko npr loše miriše ili tako nešto, ali to su retke situacije, a ovo je konstantno.
Kad god komentarišem nešto na fb ili yt, uvijek mi ispod komentara neki indijci ostave komentar tipa "i love you, give me your number, please". 🤣🤣🤣 Ali uvijek isti fazon, jesu uporni, nema šta.
Živim u omanjem gradiću u Vojvodini i srećan sam što živim u baš takvoj sedini gde je grad ali i njive i gde se osećate kao i da ste na selu. S jedne strane imam grad kao urbanu sredinu ali mogu i da pobegnem na svoju njivu ili obližnji kanal ili salaš. Što sam stariji ovo mi sve više odgovara mada velike gradove nikad nisam voleo kao ni život u stanu. Dok sam studirao shvatio sam da nije to za mene i da ne mogu da se naviknem da živim tu ceo život. Ovde imam slobodu i nekako se srećnije i prirodnije osecam. Da ima Okej poslova i normalnih primanja mnogi ljudi bi ostali i živeli tu gde su se i rodili. Volim ovaj miran i staložen život bez stresa i turbulencija.
Zašto su ljudi postali toliko naporni? Pita me poznanica što ne idem u teretanu, evo ona krenula i super je. Mislim se, lako je tebi kad živiš s mužem, u svojoj kući, a ja živim sama i plaćam kiriju. Od čega? Pa još i da imam auto, a sve je skupo. Odakle? Posle te prozivaju kad nemaš auto, ne živiš sama... Pa ne može sve. Većina njih koja sve to ima, živi ili s roditeljima ili s mužem, pa im roditelji dodatno pomažu.
Smatram jadnicima željnih pažnje, sve one koji ostavljaju citate po društvenim mrežama.
Imam neki svoj poseban stil kojim se razlikujem od ostalih, neki mi govore sa sam staromodan ali ne marim. Naime, iako sam na sredini dvadesetih, moj stil je najsličniji onom iz prve decenije dvehiljaditih, koji je najbliži generacijama iz osamdesetih. Volim da nosim komotne široke dukseve sa kapuljačom, stavljam dosta gela u kosu, ne stidim se da pokazujem emocije pred devojkama. Osim ovoga, prezirem modernu muziku koja se pušta po klubovima, a ne stidim se da pevam neke romantične ljubavne pesme. Ne patim od materijalnog i volim dobru zabavu i odličnu atmosferu.
Šta je ovo s ovim poslovima?? Jedva da ima šta, a ako šta nađeš gledaju da te iscijede max, za malu platu!
Slučajno sam se upoznala sa jednim dečkom preko društvenih mreža. Malo po malo počeli smo svakodnevno da se čujemo i dopisujemo. Ali se nismo videli, jer je bio van zemlje. Po prvi put sam se istinski zaljubila u nekog. Momak je bio itekako kulturan, vaspitan a ja sam se uplašila od previše pažnje koje mi je pružio jer sam mislila da se folira i da neće ništa ozbiljno. Prekinuli smo kontakt, ali nas je sudbina ponovo spojila, i ja sam naravno bila oduševljena njegovim trudom. Dečko nije bio moje vere što mi nije toliko smetalo. Ne volim kad me neko toliko pritiska i želi da zna svaki moj korak.,.. Tako se završila naša priča, on je našao devojku sa kojom je srećan, vratio se da živi u zemlji, a ja i dalje zaljubljena u njega gledam njegovu sreću sa lažnog profila na instagramu...
U 7. sam mesecu trudnoće. Svako misli da ima pravo da me komentariše kako hoće. Jedni pričaju kako ne treba sad da držim dijetu jer jedem za dvoje (daleko bilo da sam na dijeti, jedem normalno i samo mi je stomak porastao), drugi kažu da sam ogromna i da treba da pazim jer će muž prestati da me voli ako se udebljam?! Svi misle da je ok da mi pipaju i trljaju stomak bez pitanja i dozvole. Kad odgovorim otresito i izmaknem se da me ne bi pipali, čude se što sam neprijatna, cokću, prevrću očima... Jesam li ja luda ili sam okružena ludacima?
Toliko sam volela jednog dečka da nije imalo potrebe da govorim svi su to videli. Dečko je došao upoznao moju porodicu i prijatelje i pričao sa njima o našoj budućnosti i na kraju me prevari. A ja sam prošla pakao da bi to opstalo. Pakao! Plakala sam kroz vezu koliko mi je bilo teško da podesem taj pritisak okoline i svih jer nas niko nije podržavao. I da neko ima srca to da ti uradi a daš mu život... Ne mogu to da shvatim.