Moj deda jako sporo kuca poruke. Jednom je tata otišao u prodavnicu da mi kupi nešto da pravim sendviče i deda mi je poslao poruku da mi kaže da siđem dole (ja sam na spratu) u kuhinju dok se tata ne vrati i poslao mi je “Tata otišao u prodavnicu, siđi dole da ne kaže posle da je jurio a ti... stigao je”. Dedi je trebalo vremena za poruku isto koliko i tati do prodavnice i nazad, obožavam ga.
Toliko dugo studiram da su me brucoši počeli pozdravljati u liftu.
Toliko sam želela da mi muž dobije posao u inostranstvu, i sada kada je otišao, hoću da poludim. Nisam ni znala da ga toliko volim.
Moja mama je imala samo dva modna savjeta:
-Nemoj takav nakardan izlaziti napolje.
-Obuci se toplo nemoj da se modiraš.
Imam prijateljicu koja je nevjerovatan optimista u životu, sve riješava osmijehom. I da joj kažu da se danas svijet ruši ona bi i iz toga izvukla nešto pozitivno. Divim joj se!
Pre par meseci sam službeno bio u hotelu s 5 zvezdica koji u WCu nema najobičniju četku za šolju. Razumem da su možda neki ljudi navikli da tamo sve vreme neko ide za njima i čisti, ali ne razumem zbog čega me primoravate na to da me bude sramota da pogledam spremačice u oči kada naletim na njih u hodniku...
Radim u jednoj firmi već 3 godine i zaljubljena sam u kolegu. Svaki dan na poslu mi je ispunjen kad njega vidim. Mislim da nikad neću skupiti hrabrosti i priznati mu što osjećam prema njemu.
Kad se sve sabere i oduzme, u životu su se snašli oni koji su npr u osnovnoj školi jedva izvlačili 2 iz geografije, ali su im išli od ruke informatika i hemija, nego ja koji sam bio Vukovac, ali nigde nisam bio na tom nivou kao oni iz pojedinih predmeta. Šta sad ja imam od svoje svestranosti osim što mogu da se prijavim za kviz, što sam elokventan i što mogu da razgovaram sa bilo kim o svakoj mogućoj temi?
Roditelji su me natjerali da upišem srednju školu koju ne želim. Problem je što je to jedan kampus, vrtić, osnovna škola i srednja škola koju vodi ista osoba na istom mjestu. Ja sam tamo išla i u vrtić, osnovnu i sada srednju. Ne dopuštaju mi drugu školu jer misle da ja ne znam kakav je vanjski svijet. Svaki put kad se žalim oni mi kažu kako sam nezahvalna jer je to privatna i skupa škola, kako oni plaćaju svaki mjesec i kako imam sve. A ja to ne tražim. Želim da idem u običnu javnu školu, družim se sa svima bez da se hvale materijalnim stvarima i ponašaju bahato. Smrzavala bih se svako jutro čekajući autobus samo ako bi me pustili. Obećali su mi da se smijem ispisati nakon prve godine tamo ali kako se više približava kraj sve sam manje sigurna. Ne znam kako da se izborim jer nikad nisam imala ni trunku slobode a to je jedino što tražim.