Sestra je preko neta upoznala nekog Amerikanca, dosta mlađi nalickani frajer. Previše dobro da bi bilo istinito, odmah sam rekla. E, sada, nije da je ona očekivala neku finansijku pomoć ili dobit od njega ili vizu, jer nas je pokojni otac situirao, a i sestra dobija značajnu alimentaciju od bišeg supruga. Međutim, ne da je lik došao bez ijednog poklona za nju i decu (tu je ipak imala očekivanja jer je on aaamerikanac), nego nije imao novca ni za smeštaj i očekivao je da se uvali u jedan od sestrinih apartmana. Čak je prvo pokušao da se smesti u njen stan. Dalje se ispostavilo da on nema ni za hranu, pa ga je gostila neko vreme, a njemu nije smetalo što ga ona bukvalno trpi preko volje. Ipak se ispostavilo da on nešto i ima, a tu su kockarski dugovi u Americi...
Stiže mi večeras zahtjev na instagram od dečka koji je išao u istu srednju školu kao i ja. Nikada nismo imali interakciju i prošlo je 5 godina otkako sam maturirala. Ne bi mi taj zahtjev bio ni malo neobičan da mu profil nije ispunjen fotografijama s curom. Nikada neću shvatiti zašto bi i jedan zauzet muškarac dodavao djevojke koje jedva da i iz viđenja zna dok ja kao solo djevojka nikada ne dodajem ni muškarce koje pobliže znam.
12 godina reč nisam progovorila sa svojom sestrom jer sam je uhvatila na gomili sa bivšim mužem. Drugarica mi nedavno pokazala njen post sa njenog instagrama u kom priznaje kako se duže vreme bori sa kancerom i ide na hemijoterapije, kada sam videla kako izgleda nešto je u meni puklo i odlučila sam da je pozovem da je čujem, rekla da želim da se vidimo, bila je presrećna. Kad smo se srele, to je osećaj koji se ne može opisati rečima. Onog dana kad bude otišla na onaj svet nikad sebi neću oprostiti što sam bila takva kučka da je toliko godina ne nazovem i što sam sebi dozvolila zbog jednog gada koji nas je zaveo da u kantu za đubre odu moje i njene uspomene, najlepši trenuci kroz koje smo ona i ja prošle, pa i oni loši koji su bili. Mrzim sebe iz dna duše.
Moj suprug ima sina iz prvog braka. Prva žena mu je preminula, i on je ostao sam sa detetom. Kada smo se upoznali, bio je udovac tri godine, patio je puno, a ni detetu nije bilo lako. Nakon nekoliko meseci zabavljanja, venčali smo se. Naravno, prihvatila sam dete i volim ga kao svoje, odgajala sam ga dok nije odrastao i nikada ga nisam odvajala od svoje dece, i on je mene prihvatio kao majku, ali nikada nisam dozvoljavala da me zove majkom, iako bih i ja to volela, iz poštovanja prema njegovoj pokojnoj majci. Ta žena ga je rodila, i sigurno bi mu bila dobra majka, i nije zaslužila da on majkom zove drugu ženu, iako ga volim najviše na svetu, isto kao što moju decu volim.
Mrzim svoj sport. Mrzim ga samo radi roditelja prije je za mene bija neš najbolje uživala sam u njemu dobivala pohvale da sam super i da ću postići neki cilj, odkad mi se mlađi brat upisa počeo je napredovat više od mene, počeo je bit bolji od mene i uspjevat u svakom natjecanju dok se ja ne snalazim. Moj otac je to primijetio da mu ide pa se većinom vremena obazire na njega, samo njega hvali, samo o njemu priča. Ja se osjećam ko crna ovca fali mi ta pažnja koju sam dobivala prije nego je on došao da nije on došao nebi mi se sport zgadija više nego išta postala sam razočaranje u obitelji a njemu se sve prašta!
Svojeg naboljeg prijatelja poznajem od djetinjstva i kasnije sam razvila osjećaje prema njemu. Do tog trenutka nitko od nas nije imao iskustva u vezama iako smo već biti završili školu i bilo bi mi drago da mi je on bio prva ljubav. Ali on me odbio (iako je rekao da me voli), jer želi biti sa drugim curama, želi se zabavljati i izlaziti. Prihvatila sam to, ali smo se i udaljili. Prošlo je 8 godina od našeg zadnjeg kontakta i sad se on mene sjetio da bi mogli pokušati. A ja se ohladila i ne zanima me više. Imam dečka s kojim sam sretna.
Zasto imam krivicu da sam "ravnodušna, da dovolino ne tugujem, ne
plačem" za tatinu smrt. A bili smo jako jako jako bliski. Pravi jedan odnost deteta i oca... Sve se iznenada desilo...
Ostavio sam dete i ženu zbog druge. Znam, posle j nema kajanja ali me osećaj krivice razjeda. Nedostaje mi ćerkica, nedostaje mi porodica. Bivša žena se promenila, sada je upravo ono što sam našao u drugoj ženi. Znam da je za osudu ali znam i da u životu ništa nije 100% i da ljudi greše... Ja sam grdno pogrešio i sada snosim posledice😞.
Nakon što sam pre 8 i po godina otišao od devojke koju sam voleo mnogo, ali se ispostavilo da nismo više emocionalno kompatibilni i da veza više ne ide nikuda i samo nas oboje mrcvari, frustrira i uništava jer na kraju veze nismo uopšte više ličili na ljude s početka veze, nisam više nikada imao partnerku. Ne mogu, nemam više snage, volje i vere, osećam se kao da sam ostao zaglavljen i umro pored nje te večeri kad sam otišao. Bilo mi je do prošle godine sasvim ok da budem sam, jako mi je puno vremena trebalo da bude tako... da se sastavim, reorganizujem i pokupim, ali sada bih stvarno voleo da mogu da nastavim dalje sa životom i da mogu opet da se otvorim, ali više ne znam kako. Strah me je da neću izdržati još jedan raskid s bilo kim, a još me je više strah da ne završim s pogrešnom osobom, pa se iz straha od još jednog razlaza zaje*em doživotno. Nadam se da neću ostati zauvek ovakav i da ću moći nekad ponovo nekoga da volim i da budem voljen ovakav kakav sam.
Moja žena je trudna i ne jede ništa. Stalno se svađamo. Da li je ovo ponašanje ispravno? Šta treba da uradim da je nateram da jede nove stvari? Molim vas, pomozite.