Drugarica raskinula sa momkom nakon 4 godine veze. Mi nismo u kontaktu skoro 3 godine. Razlog je baš ta njena veza i njen bivši momak. Nakon 3 godine ćutanja, javlja mi se i zove na kafu. Želi kao da se ispričamo. Šta sam ja? Ofinger kojeg okačiš i uzmeš kad ti zatreba. Samo sam joj poslala smajli koji se smije (onaj što plače od smijeha) i blokirala je. Ćao zdravo.
Počela sam da radim u firmi od 08 h do 16h ne zabušavam i zadovoljni su sa mnom, ali meni je extremno nezanimljiv posao i ubija me to što moram svaki dan da dolazim.. Problem je što nemam ideju šta bih radila a da mi bude bar malo zanimljivo...svaki savet je dobrodošao.
Drage majke koje još uvijek dajete džeparac svojim nezaposlenim sinovima s 50+ godina, a koji ne rade već godinama jer im je svaki posao nedovoljno dobar, molim vas kao boga - jednostano prestanite. Ne govorim vam ovo kao neka frustrirana snaja već vaša unuka, kći tog pedesetogodišnjaka. Oni tako nikada neće odrasti i sve što imaju uzimat će zdravo za gotovo. Jednostavno prestanite.
Sviđa mi se dečko iz teretane. Topim se kad nam se sretnu pogledi. Molim vas za savet kako da ga navedem da napravi prvi korak ili ja da mu priđem.
Blokirala sam svu rodbinu na društvenim mrežama - od kako sam objavila slike zaruka, počeli su komentari od toga kako mi je ružan zaručnički praten, zašto od njih sve krijem i zašto nisam proslavila zaruke.
Slučajno sam dečku uništila 2 jako skupa džempera (merino vuna) koja je kupio u dok je živio i radio u Norveškoj. Htjela sam oprat svo zimsko i pospremiti i nisam razmišljala. Nije se naljutio rekao je da su to samo stvari ali meni je krivo. Znam da su mu to uspomene i htjela bi mu kupiti nove ali komad je skoro 200€, nemam ja te pare.
Uskoro treba da upišem fakultet i svi mi pričaju da čim završim bežim iz ove zemlje, jer ovde budućnosti nema. Ja sam svesna toga, ali isto tako ne mogu sebe da zamislim u nekoj stranoj državi narednih 50 godina. Sve je to lepo, super plata i ostalo, ali ja ne želim da se vratim ovde kad ostarim, a ceo život provedem u tuđini gde nemaš ni brata ni prijatelja... Najviše bih volela kad bi se ovaj sistem promenio i kad bi se ovde moglo živeti normalno, kao u tim državama.
Imam drugaricu koja me već duže vrijeme zove da zajedno ljetujemo. Ne bih mogla s njom da provedem 24/7 jer bi to bio pakao. Iritantna je, tjera kontru, posuđuje stvari pa ne vraća, ili vraća prljavo, jede prstima iz tuđeg tanjura. Za kratko druženje i čavrljanje je o.k., ali dijeliti s njom sobu, kupatilo-ne. Ne znam više šta da joj kažem, ali da je ne uvrijedim. Sad sam dobila solidan posao, zna da dobro zarađujem, pa se više ne mogu vaditi na pare. A ona uporna, jer niko iz našeg društva ne bi išao s njom da mu plati.
Živim još uvijek sa svojim roditeljima u ranim dvadesetima. Radim 2 posla, kad sam slobodna čistim po kući i radim ono što roditeljima, sestrama i braći treba. Majka radi svaki dan po 3 sata. Kad dođem navečer kući sva umorna, oni svi sede i na mobitelima su, a kuća u neredu. I onda moram slušati kako su oni umorni i kako je njima teško i kako ih sve boli. A kad ja nešto kažem samo me ignoriraju. Odselila bih se imam dovoljno novaca da živim sama, ali opet me nekako hvata grižnja savesti kako će oni sami bez moje novčane pomoći i kako će reagovati na to zato što po njihovom mišljenju ja nemam privatni život (prijatelje niti momka). Osećam se kao pas na lancu.
Imam drugaricu koja se uskoro treba udati i uvijek je govorila kako joj je seljakluk praviti velike svadbe, pomodarstvo djevojačke večeri, ona je svoja biće to samo u društvu najvoljenijih bića. Kao neka žurka. Međutim njeni su insistirala da bude preko sto zvanica da bi se vratile pare koje su oni davali na drugim svadbama. I naravno djevojačka veče u nekoj iznajmljenom vikendici, a te troškove uglavnom ja snosim. Niti sam u mogućnosti, niti imam želju. Ne znam kako da joj sve to kažem, a da joj ne pokvarim njen dan, njeno veselje?