Moj muž se ugojio 10 kg otkad sam ostala trudna pre godinu dana. Stomak mu je sve veći i pije koka kolu umesto vode, na hleb maže puter od kikirikija i nutelu zajedno i samo se tovi. Malopre mu kažem da je celu teglu nutele spucao za 3 dana sam, jer deca i ja to ne jedemo, a on tvrdi da nije on i kaže kako on meni ništa nije rekao što imam 7 kg viška. A ja se porodila pre 3 meseca i već smršala 7 kg i trudim se da skinem i ostalih 7. Čuj, on meni ništa nije rekao a ja 3. dece.. Bože sačuvaj. Na stranu što me nervira to što jede ko svinja đubre i goji se (uvek je jeo puno slatkiša) ali zdravstveno mu smeta, što se vidi. A iskreno i meni se fizički manje sviđa kako vreme ide. Ne znam više kako da mu kažem, ne vredi. Uveravao me da će sve to skinuti preko leta, što se nije desilo. Ide zima, ima da se natovi još više. Kako smo ušli u ozbiljnu vezu, tako je prestao da trenira i počeo da se zapušta. Ali se bar nije tovio. Ovo sada već postaje ozbiljno jer kao što rekoh, utiče i na zdravlje.
Ove školske godine sam dobila prvi razred i po prvi put se razočarala u svoju profesiju. Od 22 djece samo 9 nema problem. Ostalo; autizam, ekranizovano dijete, razni poremećaji govora. 11 djece treba pomoć logopeda. Trome prijeti dijabetes jer imaju preko 40 kg.. Škola, pedagog, psiholog su nemoćni... a samo jedan roditelj je zainteresovan za saradnju. Većina njih školu smatra kao obdanište, čak ni hranu ne spremaju djeci.Djeca bi sve na dugme, umore se poslije par minuta šetnje ili bojenja crteža. Propadamo kao društvo i niko ne reaguje. Otvaram oči ali niko neće da gleda.
Ništa me ne hladi kao muško bez karaktera. Može da izgleda kako hoće, da ima para isto toliko, ali ako je nedosledan i kukavica - džabe mu sve.
U ranim tridesetim sam. Većinu života sam provela solo jer sam mahom nevidljiva muškom rodu. Poslednje 4 god sam solo jer su se izdešavale brojne loše stvari meni i mojim članovima porodice i nikog nisam htela da opterećujem time. Pošto sam ne tako dobrog zdravstvenog stanja ja ne smatram da sam adekvatan partner za bilo koga. Što vreme više prolazi ja sam sve uverenija da sam ja apsolutno najgora opcija jer prosto ne želim nikog da opterećujem. Hronični bolovi menjaju psihu i ne bih podnela da me neko vidi u takvom izdanju. Uglavnom nosim masku polunadrkane osobe, a u sebi se raspadam. Prosto sam se previše puta zapitala zašto ja. U fazi sam kad i ne mogu da poverujem da će se moj život promeniti na bolje. Svaka poseta lekaru otkrije neki novi problem i ja zaista više nemam snage. Sve više razmišljam kako je moj život besmislen i kako je moje postojanje izlišno.
6 godina veze. Sve je bilo odlično sve do jednog dana kada me blokirala. U šoku sam. Hteo sam da je zaprosim ove godine. Ako se neko pita što sam toliko čekao- ona nije bila spremna za nešto više dok ne završi studije. Čujem sada da ima drugog. Zašto tako raskinuti bez objašnjenja u tom trenutku? U zabludi sam bio sve ove godine.
Kad moja devojka izađe iz mora, volim da joj oližem osoljeno d*pe.
Izbacio sam suprugu i dete iz kuće evo četvrti dan kako sam u raju. Nema više cike vriske buke nespavanja i konstantnog nabijanja nekakvog osećaja krivice i to meni što masu puta zaboravim i da jedem kad dođem s posla nego odmah njoj pomažem, e pa nećeš više. Ovo savetujem svim muškarcima da urade a ne da budu šonje šonjave kao što sam bio ja i trpeo 2 meseca takvo ponašanje.
Zamislite dobijem otkaz na prvi april. Nažalost, nije šala.
Kupujem novine redovno, potreban mi je papir zbog ljubimaca. Čitam sve, čak i horoskop. Nikad mi ništa nisu pogodili.
Sve mi je u životu išlo na teži način. Odrastanje, rani gubitak roditelja, ljubavni plan, karijerni, sve. Nikad me ništa nije poteralo, ništa mi se nije namestilo niti sam negde dobio vetar u leđa. I za male poslovne uspehe koje imam moram daleko više da se trudim nego drugi. Hvala Bogu barem sam zdrav, ali umoran od svega a tek mi je 26. Ne znam odakle više crpim snagu da se borim ali sam ponosan na sebe što je još uvek nisam izgubio, samo se pitam dokle tako? A takođe sam i svestan da je neko u mnogo goroj situaciji nego ja.