Nervira me kad me ljudi povezuju s mojim bivšima i smanjuje mi šanse da nekog nađem.
Želim postati automobilski inženjer. Žensko sam, zbog čega me okolina osuđuje.
Svima vam želim da volite nekoga kao što ja volim Vladimira od detinjstva.
Da nemam male klince spakovala bih se i otišla u Hrvatsku da pomognem ljudima koje je zadesio zemljotres, oko dece, čišćenja kontejnera za spavanje, kuvanja u narodnoj kuhinji... bilo šta.
Živim s dečkom već 6 godina, prve dve godine fantazija, treće krenulo da se lomi, sad je sve puklo, ali mi smo i dalje zajedno i dalje se pretvaramo kako je sve u redu, smeškamo se, 'brinemo' jedno o drugom.. Pitam se ko prvi da pukne..
6 godina nakon srednje škole, ja razmišljam o dečku s kojim sam se tu i tamo nalazila i koji nikad nije htio izraziti osjećaje ili pokazati ozbiljnost. Na njega mislim svih tih godina i uvijek se pitam što bi bilo da sam ostala u tom gradu. Iako nikada nije priznao, sigurna sam da je imao neke osjećaje. Zašto bi inače razgovarali do 5 ujutro na telefon i zašto bi slušao moje probleme i bio mi potpora
Moj dečko može mnogo dugo da izdrži u toku intimnog odnosa (i po nekoliko sati). Mene to mnogo zamara, umara i ne znam da li treba da se osećam tako?
Dugo sam u vezi i živim s dečkom. Mislila sam da nikad nikog drugog ne bi ni pogledala i onda se prošlog ljeta pojavio jedan dečko. Zgodan, simpatičan sa zanimljivim upoznavanjem i savršenim osmjehom je zarobio moje misli. Svaki dan razmišljam o njemu, povremeno se čujemo, nismo se nikad našli jer sam sigurna da bi tad sve otišlo predaleko, a i sad je već predaleko... . ne znam zašto sam uopće odgovorila na tu prvu poruku, što me tako privuklo. Stalno pokušavam ne misliti na njega i nekako ga odbiti kad se sljedeći put javi, a svaki put to javljanje dočekam s osmjehom i željom za još dopisivanjem i uvijek se nadam nekom sastanku, a znam da to ne smijem. Užasno se osjećam jer volim svog dečka koji je najbolji dečko na svijetu. A opet želim tog zgodnog i simpatičnog do bolaa.
Od malih nogu sam naučena da svima persiram. Što podrazumeva neko distanciranje i naravno poštovanje. Pored roditelja koji su me učili da persiram, kroz celo školovanje učiteljica i profesori su nam skoro svaki dan napominjali da persiramo. I to mi je tako ostalo urezano. Iako imam 27 godina i dan danas tetkama i tečama, i mnogim rođaćima persiram. Neki mi stalno napominju da im ne persiram, jer se osećaju kao stranci i kao da ih ne smatram za nekog ko mi je blizak, iako ih ja sve gledam kao najbliže, što i jesu. To mi je navika i ne znam kako da izbacim. Ja prva ne volim da mi se persira, ali ja se nekako osećam glupo kad dosta starije od mene uslovljavam sa ti. Osećam kao da ih nisam ispoštovala tokom razgovora.
Postao sam šef male grupe ljudi, smeta me njihovo ulizivanje i lažni osmjeh, pretjerano smijanje na moje gluposti tokom razgovora. Jednostavno nije potrebno, budimo svoji do kraja i zaslužimo stvari radom i znanjem.