Koleginica iz tima je podnela žalbu ljudskim resursima da je mobingujem. Devojka je nova, nema pojma šta radi, a umišljena je do bola. Neće ništa da uvaži što joj se kaže. Razumem da je bila ekstra student i da je navikla da joj muškarci titraju, jer dobro izgleda, ali mene čeka dvoje dece kući...nisam spavao čestito od prošlog januara, vozim na dve letnje gume, jer za sve četiri zimske nemam, nemam ni za nove gaće i još sto muka imam! I nemam živaca ni vremena za nju. Na razgovoru sam tražio da reši par problema i kad nije znala, rasplakala se i napala me da je progonim. E tu sam totalno pobesneo i tražio da joj se da otkaz. To nema trunke skromnosti! Šef je rešio da je prebaci u drugi tim. Makar to, i da više ne vidim rospiju.
Imam 20 godina. Upoznao sam tatu pre 11 dana prvi put. Tada sam saznao i za sestre i malog brata. 3 dana nakon što sam se sa njime upoznao, nonstop sam se čuo sa ostalima i jedva su čekali da me upoznaju uživo. Uzeo sam pare i prešao 100km taksijem da bih ih video. Od tada mi se čini da se naša konverzacija smanjila i mnogo se loše osećam zbog toga. Do tada, čuli smo se stalno i odgovori su stizali u roku od par minuta, a sada ih nema već 2 dana. Loše mi je bilo što sam znao da ne možemo zbog daljine svakog dana da se vidimo, pa su me samo te poruke smirivale, a sada ni toga nema. Da li je ovo posledica nekog šoka od kada smo se upoznali uživo? Da ne brinem i pustim vreme da odradi svoje? Da li da se javim ponovo? Ne znam..
Kupim baki od 68 godina nekoliko različitih magazina, ukrštenice i one novine sa receptima i krenem na selo da je iznenadim za vikend. Pridružim joj se ujutru uz kafu, čitamo zajedno, ja čitam ona sprema ručak. Kad gle Bred Pit ima 60 godina i pišu neki članak o glumcima penzionerima tj seniorima. Ja u čudu, izguglam da proverim i tačno, ko bi rekao, mislila sam da je mlađi, 40tak godina kao moja mama a on skoro pa bakina generacija.
Pre tri godine sam se uselila sa dečkom. Pošto voli mačke, a ja ne, molio me je mesecima da usvojimo neku. Kad je krenula korona, pokupila sam mače sa ulice i bio je presrećan. Na kraju se svelo na to da se on igra i mazi sa mačkom, a ja čistim pesak, vodim kod veterinara i kupujem hranu.
Međutim od pre tri meseca krenulo je nešto čudno da se dešava. Mačka koja njega više voli, neće da mu priđe, sem da ga napadne kad dođe sa posla. Počinje da piški na krevet i da mu ostavlja “poklone” na jastuku, a da se sa mnom mazi. Pitam ga šta se dešava, da je nije tukao, on poriče. Nakon mesec i po mačijeg terora, dečko predloži da je udomimo ili uspavamo, ja kažem ne još i odvedem je kod veterinara. Žena mi nije verovala da mačka nije tučena i kaže mi da postavim kamere i da ne kažem dečku. Sreća pa sam je poslušala. Treći dan imam šta da vidim, dečko dovodi koleginicu, izbacuje mačku iz spavaće i na odlasku mačka napada i njega i nju. Dečko je dobio šut kartu, a ja sada izuzetno volim mačke.
Zamolio me prijatelj da njegovog poznanika preporučim za posao. Firma taman izbacila oglas za posao i ja tom liku proslijedim link i kažem da u opisu napiše da ima preporuku od nekog iz firme. Nakon pola sata meni lik piše: poslao sam ali ja želim s šefom da razgovaram a ne sa ovim nekim "Kind Regards" 🤦♀️
Kristalno je jasno da nas telefoni prisluškuju. Naprimjer, pričaš s nekim o telefonima i nakon dva minuta dobijaš reklamu tipa "Samsung taj i taj". Ali u zadnje vrijeme se sve češće dešava da neku stvar samo pogledam i dobijem reklamu te iste stvari bez da sam 100% izgovorio ime. Ovo pratim već duže vrijeme i upravo sam u kuhinji držo u ruci neku čokoladu od riže i evo upravo sam na telefonu dobio reklamu iste čokolade. Znam da zvuči brutalno nemoguće da nam telefon čita misli, ali nemam zdravo objašnjenje za ovo.
U dilemi sam.
Da li da opalim bivšu od druga?
Sviđa mi se, a i nabacivala mi se dok su bili zajedno.
Sva logika ide meni u prilog, a savest mi govori ne. A inače, drug je imao pustolovina sa nekim mojim ranijim, doduše komb. I sve sam to slučajno saznao. Mene to ne dotiče iskreno. Uvek sam bio otvoreniji prema njemu nego on prema meni. Ali mislim da bi ga ovo pogodilo. A stvarno nema razloga, rešio se đavola.
Mama me je ostavila tako što mi je rekla da ne može zbog toga što se greškom udala i rodila dete da ispašta ceo život i da me vuče kao teret i da zaslužuje život. Bolelo je jako, imala sam samo 8 godina. Tata mi je život posvetio, platio fakultet, kupio kola, skoro mi je rekao da sam nešto najlepše što mu se dogodilo. Pre dva dana je majka došla na vrata da moli za pomoć jer ju je muž izbacio iz kuće. Nikoga ne mrzim ali sam tada po prvi put imala želju da nekoga pljunem. Tata, hvala ti.
Momci i djevojke. Jedan savjet, nemojte u vezi postajati ovisni jedno o drugome. Meni se desilo, osoba za koju sam htio sve uraditi, zbog koje sam se trudio maksimalno, osam godina veze, razmišljanja o budućnosti i djeci. Sve se srušilo, ja ne mogu da se pomaknem iz ove situacije jer sam bio ovisan o njoj i njenoj prisutnosti. Prijatelji su oko mene ja sam s njima samo fizički prisutan, psihički sam s njom negdje daleko. U osam godina veze bilo je svađa, ali sve radi gluposti, jedino što sam želio je svaku večer prije spavanja je da šetamo ona, dvoje djece, pas i ja. I to mi je bilo jedino bitno u životu. Nismo mogli ranije početi skupa živjeti radi financija i to je vjerojatno dovelo do toga da ona više ne osjeti ništa prema meni, a ja gorim za njom. Budite pametni ljudi i nemojte se dovoditi u ovu situaciju, jer ja trenutno mislim da nema izlaza i zakovao sam u mislim o njoj.
Američki sam državljanin i nakon 19 godina života na Balkanu došao sam ovamo s ciljem da napravim nešto. Ali nije kako sam zamišljao da bude, posao je teško naći, pored posla idem u školu i to mi otežava naći stalan posao zbog mog vremena. Školu sam plaćam, živim kod babe, eto barem smještaj ne moram da plaćam. Svaki mjesec radim neke poslove na stranu samo da bih platio školu i imao nešto za sebe, dok mojim drugovima sve to plaćaju njihovi roditelji, voze nova auta i svaki vikend izlaze. Nije me doticalo do skoro ali u međuvremenu sam pao u veliku depresiju, ugasio sam sve društvene mreže, svi žive bolji život od mene. Jedva sklapam kraj s krajem a novi semestar sam upisao i čak je duplo skuplji od ovog sad. Jednostavno sam izgubio volju za životom, zapustio sam se jer nemam motivacije za ništa, svaki dan sam gori i gori psihički. U fazi sam da se vratim u Crnu Goru i potpuno se izolujem od svijeta ili da nastavim ovako da se mučim u nadi da će bolji dani doći.