Dopisivali se nešto, kaže ona ajde dođi ima neko druženje kod mene u stanu. Reko, ma neka uživajte vi. Javim joj se 2h kasnije, kaže ma ajde dođi još smo samo drugarica i ja ostale. Reko ok ajde.
Drugarica brzo otišla i padne seks. Sutradan me zove, kaže bila je malo popila, da ne bude nesporazuma, nije ona za vezu, da ostanemo drugovi. Ma reko sve 5, ne brini, nisam mislio da te zaprosim :)
7 dana bez kontakta. Objavi ona story, ja ga ne otvorim. Objavim ja story, ona nije u listi onih koji su pogledali. Objavi ona story. Ja pogledam. Objavim ja još jedan, ona među prvima pogledala. A znači tako ćemo.. ok.
Javim joj se nakon par dana, razmijenimo par redova. Ništa. Pustim još jedno 7 dana, opet spomenem neku zajedničku temu. Par redova, ništa specijalno. Sutradan, zove ona mene nešto da joj pojasnim (više poslovno), na kraju se dogovorimo da dođem do nje i naravno padne seks opet :)
Nakon tog puta više nije bilo definisanja poput "ja nisam za vezu", nego dogovorimo ručak/večeru.
Slažem se da su nastavnici u mnogo lošijem položaju nego ranije što se tiče autoriteta i ostalog. I sama sam zaposlena u prosveti pa znam koliko puta moram da preslišavam sebe šta i kako prenosim roditeljima informacije kako oni ne bi shvatili nešto pogrešno..ali ne tako davno, pored toga što sam trpela psihičko nasilje od vršnjaka, trpela sam i od nastavnika. Deca su me na sred časa zadirkivala, a nastavnici su se pravili da ne čuju, neki su jasno pokazali da čuju ali nisu reagovali a neki su se zajedno sa tom decom i smejali tome. Apsolutno nijedan nastavnik nije reagovao, nijednom, 4 godine, svakog dana, na svakom času i odmoru. Zato nisam smela reći nikom van škole, mislila sam da ću dobiti istu reakciju kao kod njih.
Sad kad vraćam film žao mi je što se nisam zauzela za sebe, ne zbog tih 'drugara', to je do njihovog vaspitanja, u srednjoj školi su prestali jer su valjda shvatili da je to debilno ponašanje.. Ali nastavnici, kad bi ih srela na ulici, samo bih ih pljunula.. Go*na.
Čestitam mu sasvim kulturno rođendan a on mi odgovori kao da smo i dalje u vezi, sa nekim našim nadimcima. Uz to mi napiše kako će uskoro doći da se vidimo. Iskreno, ne bih ni želela da se vidimo, relativno smo skoro raskinuli, ja ne bih da se pomirim a on uporno misli da da ćemo biti zajedno.
Koliko škole malo brinu o mentalnom zdravlju učenika i generalno malo brinu o učenicima, kažem i na svom primjeru. U gimnaziji sam često plakala u školi, bila sam jako nesigurna u sebe, nisam se uklapala u društvo, bila sam i pod stresom zbog ocjena, momak koji mi se sviđao - njemu se nisam sviđala...i skoro niko od profesora, ni pedagogica ni psihologinja u školi, nisu htjeli da mi pomognu, da razgovaraju sa mnom, da mi pomognu izgraditi samopouzdanje i slično, jedino je profesorica engleskog malo pričala sa mnom o uklapanju u društvo, da se ne trebam osjećati loše i jako sam joj zahvalna. Roditeljima ništa o tome nisam govorila jer se nisam osjećala dovoljno slobodna s njima.
Mislim da smo mi žene koji idalje nismo podlegle trendovima napuhanih usta, tetoviranih obrva, svih mogućih lasera, navlake na zubima i slično napravile najbolju moguću stvar. Svake godine neki novi zahvati, tretmani i proizvodi, a ništa dovoljno istraženo nit poznato kako će to utjecati na naš izgled kroz godine. Naravno da treba brinuti o sebi, ali molim vas ipak malo razmislite kakve to prizvode trpate u svoje tijelo, i pod kakvim se to laserima i lampama pržite samo zato što vam to serviraju na Instagramu pod luksuzni život.
Imam 40 godina muža i troje dece. Za svoje godine izgledam odlično. E sada na poslu mi se nabacuje mnogo muškaraca a među njima i dečko od 23 god. Počeo je da me privlači što je najgore.... U zadnje vreme sve više komuniciramo čak mi ibčorike stižu od njega... Brak je ok ali mi prija malo pažnje.... E sada ajde kažite kako sam najgora....
Tek sam krenula raditi i po prvi put se susrela s toliko razlitih ljudi. Bilo je divnih ljudi, ali puno više je bilo onih zlih, bezobraznih i oštroga jezika i jako mi je žao što sam sa toliko malo godina shvatila u kakvom zapravo tamnom svijetu živimo, a svi govorimo tako, a kada bi samo krenuli od sebe svijet bi postao bolje mjesto.
Momak i ja smo raskinuli dok smo se najviše voleli zbog drugih problema. I nastavili smo nakon raskida da igramo candy crash sagu da se smirimo. I svakodnevno slali jedno drugom živote, ali se nikada više nismo čuli. I volim ga i znam da on voli mene.
Venčanje je za mesec dana, a ja ozbiljno preispitujem da li je prava za mene.
Ispratismo tetku nazad za Kanadu. Razočarana kaže nije videla Beograd... a mesec dana presedela u kući, šta god smo pitali ne može da ide od klime kao da auto nema klimu... kafići... restorani... I tako došao je dan da pođe kući... kad sve rezimiramo ona je valjda misiju završila. Objasnila nam je situaciju sa Kosovom, kakvo treba da nam bude školstvo i zdravstvo, svakom pojedinačno šta pogrešno radi u životu i kakve promene treba da napravi. Konstatovala da niko od nas ne zna engleski i da ti naši mali jadni poslovi nisu ništa, teča radi u vodovodu Toronta on je poslovođa ima ekipu ljudi koji rade za njega, čak. A brat, njen sin bagerista. Vozi veeeeeliki bager i ima zanat u rukama. Mislim da je moj najveći uspeh što sam uspela da se pozdravi a da je ne oteram u tri .... što evo koristim ovde priliku, i da ako čita pozabavi se sa svojom kućom i svojom decom i da ako joj je ovde toliko loše slobodno više ne mora da dolazi.