Пре 6 месеци сазнали смо нам син има аутизам. Данас сам сазнала да и ја (мајка) имам исто аутизам. страх ме да имам још деце.
Imam jednu nedoumicu, prosto ne razumijem muškarce i njihov pogled na žene. Stalno nailazim na momke koji pričaju o seksu, to im je glavna tema. Ne znam da li je do mene ili je to normalno za muškarce, ne znam da li me gledaju kroz to ili su prosto takvi. Ja sam zgodna djevojka, fino izgledam, ali trudim se da nikada ne izgledam vulgarno i da ne šaljem pogrešnu sliku o sebi, takođe nisam ni djevojka koja je na lošem glasu, čak sam jako ozbiljna i možda i nepristupačna. Volim o svemu da pričam, svestrana sam osoba, zaista mislim da nisam dosadna i da ne odajem utisak neozbiljne djevojke, ali momci koji mi se javljaju sav fokus stavljaju na moj izgled i stalno se priča vrti oko toga. To mi baš smeta i ne znam u čemu je problem.
Osuđujem roditelje koji su imućni, a svojoj djeci ne žele nimalo pomoći. Pri tome ne mislim da djeci treba dati sve servirano na zlatnom pladnju, ali da kao roditelj nećeš pomoći za prvi auto, stan i sl. A MOŽEŠ, nije mi jasno. Poznajem kćer jedinicu vrlo imućnog građevinskog poduzetnika, tata sebi kupuje novi Mercedes čim izađe novi model. Kćer radi kod privatnika za 900€ (u RH), živi s njima i još plaća tati trećinu hrane i režija. Auto nema, on joj ne da da vozi njegov. On i mama idu na luksuzna putovanja, ona sjedi kod kuće jer tata neće platiti i za nju, a njoj je preskupo. I on se još time hvali po gradu, kao, i on je sve sam radio i zaradio, nije ni njemu nitko plaćao, zašto bi ona dobila na gotovo, to je njegov, a ne njen novac. I još uredno pljuje njen fakultet i posao, to su sve neradnici, on je sa srednjom školom nosio cigle po +35 C i uspio, blablabla. Od takvih ljudi treba bježati.
Volela bih da mogu da vidim sebe kako me drugi vide. Mislim da imam potpuno različitu svest o sebi nego što inače jesam.
Kako se zove čovek koji posle 10 godina rada u firmi napreduje na menadžersku poziciju i nakon toga na svadbu pozove samo direktore i menadžere iz iste te firme. Ljude sa kojima je sedeo 10 godina u kancelariji izostavi. Razmišljam se da li da idem, koliko god to bilo ružno s moje strane ali prosto ne mogu da dokučim. Da li je to dokazivanje da svi vide kako je on bitan ili možda računa sa tim da će bolje profitirati od ljudi koji su na višoj poziciji?
Svake jeseni gledam istu sliku sponzoruša u povratku sa work&travela. Mali broj devojaka zaista ima bogate starce koji im plate put u Ameriku, malo rade iz razonode pre nego što odustanu od posla i posvete se provodu i putovanju roditeljskim parama. Mnogo više ih tamo ide sa planom o vizi i trajnom boravku. I onda gledam neke cure koje znam uživo, pričaju da su tamo radile i zaradile za putovanja i provod po Americi, a živele u skupim i uređenim smeštajima sa lokalcima. Sestro, svi studenti se raspitaju i shvate da je to sezonski posao na bednoj plati u užasno skupom mestu, tu deliš smeštaj sa više ljudi ako starci ne plaćaju. Ameri to znaju pa vam svi uleću jer znaju da vas za OK smeštaj i bajku o braku i vizi mogu odvući u kući u krevet i iživljavati svoj nagon na vama, svejedno jesu li bogati manekeni ili sredovečni zgubidani sa pivskim trbuhom. A obično su ovi drugi.
Nekad sam mislila da su ljudi oko mene stubovi na koje mogu da se oslonim. Da će, ako mi zatreba, biti tu — da me razumeju, da mi pomognu, da ne okrenu glavu. Ali kad je postalo teško, shvatila sam koliko sam zapravo sama. I koliko ljudi ume da zažmuri pred tuđom boli.
U jednom trenutku sam prestala da očekujem razumevanje. Prestala da se pravdam i da objašnjavam. Počela sam da ćutim i da gradim sebe, onako polako — iz ruševina. Shvatila sam da ne moram da dokazujem nikome koliko sam jaka, jer sve što sam preživela već govori umesto mene.
Ne zameram više nikome. Neko ne zna, neko ne može, a neko jednostavno ne želi da bude tu. I to je u redu. Ali naučila sam da kad se sve sruši, najvažnije je da sam sebi ostaneš oslonac. I to je najveća pobeda.
Pozdrav društvo, izneo bih ličnu borbu i zamolio da što više osoba pročita, jer ako i jedna osoba otkrije na vreme i bude spašena, uspeo sam u zamisli. Naime, otkriven mi je karcinom debelog creva pre dva meseca stadijuma T2, operisan sam robotski pre mesec dana i krenuo pre dve nedelje sa hemoterapijama u trajanju od 6 meseci. Napominjem da imam 36 godina, nepušač, zdrav život i kako mi je rečeno, ovo zlo je bilo u meni već dobrih 3-4-5 godina i zahvatilo 11cm debelog creva, a da toga naravno nisam ni bio svestan. Bol niti bilo kakve tegobe nisu postojale, podmuklo skroz, već prvi simptom je bila pojava krvi u stolici početkom godine, da bi se iz meseca u mesec pogoršavalo. Elem, za sve osobe uzrasta 30+ godina, jer je to preporuka sadašnje medicine za preventivni pregled, zamolio bih srdačno da uradite kolonoskopiju kako bi mirno spavali. Radi se u sedaciji/spavate, ne boli apsolutno ništa i za pola sata je gotovo, tako da ne vidim razlog da se ne iskontrolišete. Hvala i živi bili.
Raskinula sam s momkom zato što smo zajedno 5 godina, zato što ima 39 godina i navodno još uvek nije spreman da imamo dete. Kad god bi pokrenula normalan razgovor o tome, promenio bi temu. Smatram da ne zaslužuje da bacim svoje dragocene godine, a želim da imam porodicu jednog dana. Njemu želim sve najlepše.
2014te godine sam se udala, 2015te razvela. Moja bivša svekrva je smatrala da treba odmah da rodim dete SAMO da bi ona osetila šta znači imati unuče jer Bože moj, ko zna šta joj može biti. Mi tad podstanari, posao na određeno vreme, finansije 0, sve ispod proseka ali kad su oni mogli odvajati od usta za svoje što ne bih i ja. Na svakom okupljanju je koristila priliku da me u masi ocrni i ponizi a bivši muž ćutao jer "nije čuo" šta je rekla". Ja mu nisam zamerala, nije znao bolje, pokupila se i otišla. Taj dan mi je pljunula pod noge i rekla da, ako neću ja, ima ko hoće. Ove godine, kao i prethodnih 5, moj sin nosi tortu na godišnjicu braka mojih roditelja. On ne zna šta je inflacija, nije dobio patike 3 broja veće, nije me video nervoznu kada plaćam račune, zna da je nedelja dan za porodicu. Mlađi sin nije nasledio njegovu odeću, ima svoju ali sve što je malo, doniramo s ljubavlju. On se više nije ženio, ostao je sa svojima do dan danas. Ja sam im oprostila ali život nikad nije.