Šta rade ljudi sa kojima pričaš na telefon, prekineš i zoveš opet posle 0.01 sekund da im kažeš nešto što si zaboravio i oni se ne javljaju. Da niste bacili telefon na nebo, ne razumem?
Ukus Negro bombona me podseti na ekskurzije u osnovnoj školi, bile su nezaobilazni deo slatkog paketa.
Živim i radim u inostranstvu. U poslednjih par meseci na poslu je jako teško, psihički pogotovo. Juče , kad sam pričala sa mojima, rekli su mi: ,,Podržavamo mi tebe u svemu što radiš. Džaba ti taj posao , ako te izluđuje. Nije taj novac vredan tvog zdravlja. Ne želimo da te odvratimo ni od čega, ali šta god odlučila, znaj da uvek imaš gde da se vratiš." Ova poslednja rečenica me je baš dirnula. Ovde sam sama, nemam nikoga, a sve što volim je kod kuće.
Skupim hrabrosti da priđem kolegi koji mi se sviđa i pozovem ga na kafu, da bi mi on rekao kako ima devojku. Pa je*em ti devojku, neće ti kruna s glave spasti od jedne kafe s koleginicom. Sad ću tek iz inata da ga smuvam.
Tata ima 7 braće i sestara, a mama 4. Svi oni su vjenčani i imaju svoju djecu. I kad sve zbrojim imam ukupno 35 bratića i sestrični. Ljudi mi ne vjeruju kad im kažem da nas je toliko jer većina ima male obitelji.
Kad smo bili na exurziji, svi momci iz razreda su curama pomagali sa koferima, samo meni nije niko prišao da pomogne.
Danas sam skapirao da volim komplikovan devojke, lake su mi dosadne.
Tek kad sam počela da putujem videla sam koliko sam prazna i koliko ne umem da uživam.
Ljudi moji, u vezi sam dve godine i dečko me je ostavio jer sam obnovila treću godinu na pravima.