Kad odem u toalet, nebitno da li sam na poslu, sa dečkom, društvom, ponekad ostavim telefon da potajno snima razgovor, i skoro uvek čim napustim prostoriju, krene priča i to uglavnom bude njihovo istinito mišljenje o meni gde sam se par puta šokirala šta ljudi zapravo misle. Nije ni okej to što radim, ali mi je ovo stvarno par puta otvorilo oči, da ne poveruješ.
Ja sam se zaljubila, da sam barem se zaljubila u nekog ovako momka pa ajde, nego se zaljubila u doktora, i to ni manje ni više nego u psihijatra. Slobodna sam, lepa, držim do sebe, i ne nisam nikakva ludača koja je dolazila kod njega sa teškom dijagnozom. Stalno mislim na njega. Znam da neće ništa biti među nama, ali lakše mi da kažem. Eto rekla anonimno🙈
Koliko bih volela da nisam imala celog života zategnut, loš odnos sa majkom. Ličim na oca i njegove koje ona ne voli, pa razumete! Htela je da me lomi i slomi da ličim na nju, a ja to nisam htela. Stalno svađe i suze. Suze sam lila ja dok je ona bila mlađa i dominantna, sada lijemo obe, kada je stara, bolesna i zlobna. Retki su dani kad smo dobro i teme koje imamo. Otkako postoji internet, gleda neke gluposti, pa laže, zlika, ne druži se ni sa kim, pa mene nalazi kao plen da pokaže šta je ,,naučila". Sada manje plačem, samo pusim i pijem tablete. Koja će koju da nadživi, ne znam, ali pamtim svega 5 puta kada me je zagrlila, jer se otvoreno hvali kako mrzi grljenje dece i da svoju decu ni malu nije grlila. Ovako, jeste mi pružila hranu, odeću, opeglano, čisto, ali i mnogo puta želju da me nema!
Kad se setim kako sam kao mlađa bila protiv prevare. Ma nisam o toj temi ni htela pričati. Sve dok se u vezi nisam osetila totalno zanemareno i u tom trenutku sretnem dečka koji kao da je to osetio. Realno on me vratio u život. Uopšte se ne kajem i ne krivim više muškarce. I onako ništa odavno nema smisla.
Iskreno uopšte ne znam kako sam ostala 'normalna' u današnje vreme u smislu da nisam zavidna i ljubomorna i zla osoba. Mislim da je ustvari caka u tome što sam oduvek živela svoj život kako mislim da treba po mojim pravilima i nisam previše obraćala pažnju na druge. Jednostavno i kad sam u vezi nemam ono u sebi kao da se takmičim sa drugaricom da dokažem da smo mi bolji par. Mislim da su me zbog toga i svi momci hteli ženiti jer nisam klasična žena koja drami, ljubomoriše i zavidi. Niti što se tiče materijalnog. Kupila sam auto koji sam htela da vozim iako nije neki prestiž. I obišla sam evropske gradove koje sam htela i mogla finansijski. Nisam ljubomorna ako vidim da je moja koleginica bila u Parizu, a ja nisam. Uopšte to ne gledam tako. Meni uvek kaže drugarica da sam takav tip kao kulijana ceo život. Ali mi je čudno da baš nikad ne osetim ljubomoru. Jednostavno me ne zanima šta drugi ima i koliko.
Ne vjerujem da postoje gori ljudi od onih tužibaba (bolji naziv za njih ne postoji) što ostavljaju loše ocjene i recenzije supermarketima jer im se radnica na kasi nije nasmijala. Da, često gledam takve recenzije i apsurdno mi je. Uvjerena sam da su to ljudi bez imalo empatije i razumijevanja za druge. Ne zna se da li je teže psihički ili fizički taj posao raditi i realno nikom na svijetu nije želja da radi na blagajni, ljudi to rade jer su primorani. Naći se uvrijeđenim što žena koja ti skenira artikle nije nasmiješena je krajnje bahato.
Dečko i ja smo u vezi skoro 10 godina. Svi u našem okruženju nam zavide, žele da imaju vezu kao što je naša. On je predivan prema meni, pažljiv, mnogo ga volim. Naša mala tajna je da imamo otvorenu vezu, možemo da se viđamo sa drugim ljudima, takav je dogovor bio od samog početka, ništa zaljubljivanje, izlasci, dopisivanja, muvanja, samo i isključivo odnosi to je to. Sve je to odlično funkcionisalo, on se viđao sa nekim devojkama, ja sa momcima, ali u poslednje vreme on nema želju da se viđa sa drugim ženama i želi da mene gleda sa drugim muškarcima, meni je to ok ako to njega ispunjava, ali sam i malo zabrinuta, ipak ja malo više uživam od njega i to me malo zbunjuje i plaši. Nije da mogu da pričam sa nekim od mojih drugarica o tome, mislile bi da skupa nismo normalni, pa moram ovde malo da olakšam dušu.
Pazi šta želis, možda ti se i ostvari... Od 25. godine pokušavam da ostanem trudna. Sad imam 45. Prvi brak mi se raspao zbog toga. Sa drugim mužem sam pokušavala 10 godina. Kao sve super, u redu, a ne ide. Ne znam ni koliko više procesa vto smo prošli. Digla ruke na kraju, kad sam napunila 40, organizovala život bez dece, i konačno i uživala u takvom životu. Kad prošle godine ostanem trudna. Prirodno. Šok. Sad imamo devojčicu koju volim najviše na svetu, ali patim za starim životom jako. Matora sam sad za bebu, osećam to. Ali šta da se radi...
Po prvi put sam upoznao finu, normalnu, dobru, staloženu devojku u svojih 30+ godina, totalno suprotnu od svake sa kojom sam bio, zapravo ono što sam i tražio. Ja sam inače zatvoreniji, ne pokazujem previše emocije, delujem ozbiljno (ljudima koji me ne znaju i nisu mi previše bliski) i navikao sam da bivše devojke uvek gotovo budu otvorenije, emotivnije, pričljivije, itd. Stvar je što su iste bile i opičene i toksične, shvatio sam da to više ne želim.. međutim ova sad je pasivnija čak i od mene, jako rezervisana, uvek moram biti inicijator svega, deluje previše stidljivo, mi se posle nekoliko meseci poznanstva i dalje poljubimo na blic kao da smo deca, o nečemu više da ne govorimo. Komunikacija se više zasniva na porukama jer nismo u mogućnosti da se viđamo svakodnevno, pričamo samo o svakodnevnim stvarima, nema otvorenosti, komunikacije o svemu i svačemu što mi je bitno i na šta sam navikao. Sviđa mi se njena dobrota, kao i izgled, ali sve ostalo ide jako traljavo. Dati šansu?
Voljela bih čuti od vas kako se nositi i pomiriti s alopecijom. Nakon doživljenog velikog stresa prilikom poroda i odvojenosti od beba blizanki dva mjeseca, stres je odradio svoje i za sada 60% glave je ostalo bez kose i širi se dalje bez obzira na lječenje. Kosa će narasti. No šteta je trenutno napravljenja. Pogledi znatiželjnih ljudi i svakodnevna pitanja.. Trenutno smo u fazi kada sam uz veliku podršku i utjehu svog muža odlučila da je vrijeme da obrijem glavu, zbog toga što kose nalazimo posvuda, po bebicama, zaveze im se oko prstića te stalno moramo provjeravati sve prstiće, u hrani, u svemu.. molim vas savjet kako da se ja nosim s time. Cijeli život njegujem dugu bujnu kosu i sada se trebam suočiti s ovim problemom. Voljela bih dobiti koju riječ utjehe ili možda iskustvo nekoga tko je prošao nešto takvo.. i možda kako izgleda svakodnevno nošenje perike.. 😔