Daj svoje mišljenje.
Kada sam bio mlađi (osnovna i srednja) prijatelji su me ignorirali, zanemarivali i bio sam im samo priljepak i posprdak. Ponekad sam dane provodio zatvoren u kući bez ikog. Roditelji su mi govorili: idi druži se, samo truneš, dosadaan si i nedaš nam mira, a ja si mislim: A S KIM?! A rodbina mi se smijala, moji bližnji. Sada ostvarujem svoje snove! Preselo se i drugi grad, našao lijep krug ljudi, dobar posao, uživam i ide mi. Prošlo je dosta vremena, stvari su se promjenile, oni su ostali sami, beskorisni i izgubljeni, bezposleni, roditeljima na smetnji. Često me pitjau kako mi je, a u očima im vidim da žele pomoć, ruku. Ja im samo odgovorim da nikad ništa ne bih mijenjao koliko mi je dobro i ne pitam ništa. Kad me se sjete vijerovatno se pitaju zašto sam postao bezosjećajno, sebično đubre, žašto ih ignoriram, zašto me nije briga. E pa ''prijatelji moji'' gdje vam je sad ostak društva, nema nitko kinte pa vam je teško, priče su se izlizale a vi shvaćate sad sve. Uzalud mi se obraćate!!
