Ispovesti

Kao mala ostala sam bez oca. Ako ćete da mi verujete, pamtim ga kao nasmejanog čoveka. Nikada nisam čula jednu lošu stvar o njemu. Godinama moja sećanja su izbledela. Ne sećam se ni zadnjeg zagrljaja, ni poljubca za laku noć. Ne sećam se da li me ikada nazvao svojom princezom, jer sam prije bila njegov sin nego princeza, a to mi znači, ne znam zašto. Ponekad poželim da vratim vreme, pa da u jednoj svesci sve zapisujem, da se sada svega sećam, ili da barem znam kako je bilo. Imam jednu jedinu sliku s njim, i to me toliko boli, jer mi je samo to ostalo od njega. Sećam se trenutka kada nam je mama sve saopštila, kako sam je ravnodušno gledala, kao da nisam čula ni reči koju je rekla. Onda se sjetim suza, i samo sam želela da bude tu, a nije bio.