Ispovesti

Iako sam opuštena, komunikativna i vesela osoba, oduvek sam bila poprilično usamljena. Evo na faksu, čak i da pokušam da se družim sa nekim ljudima, oni več imaju svoje grupice, iz srednje itd.. Nikad nisam bila ni stidljiva, baš naprotiv. Nekako i drugarice koje sam imala su me samo iskorišćavale jer sam oduvek bila dobra u školi, i samo su sebe gledale, a kad je meni teško (roditelji su mi pred razvodom već duži niz godina, pre godinu dana su me udarila kola, imam problema sa mojima itd itd..) One nikad nisu bile tu. Samo bi iščeznule. Ni da pitaju kako sam. Ali boli me što i dalje ponekad sama sedim u amfiteatru, što setam sama sa svojim mislima, što nemam kome da se požalim kad mi je tesko, što sve prokleto držim u sebi. Dokle više, pitam se, u čemu meni mladost prolazi. Bukvalno bih pitala nekog na ulici, izvini jel hoćeš da mi budes prijatelj, onaj iskreni.