Daj svoje mišljenje.
Imam 22 godine i izgubio sam volju za životom. Živim u jednom velikom evropskom gradu prepunom svega i svačega. Jedan deo godine provodim kući, ali se ne osećam ispunjeno, kao da ne pripadam nigde. Brine me što sam tako mlad prestao da uživam u najobičnijim stvarima koje su me ranije činile srećnim. Brine me što finale lige šampiona, izlazak subota uveče, nova jakna ili bilo koja druga sitnica više ne budi u meni nikakvo uzbuđenje ili emociju. Brine me što sam razočaran u ljude, u svet, i što već dugo vremena nisam uspeo da upoznam nekog ko je prizeman, skroman, ko nije ekscentričan u bilo kom smislu i sa kim mogu da normalno porazgovaram, ko hoće da sasluša, i da promisli dobro pre nego što bilo šta kaže. Svaki dan srećem ljude koji jure za nečim. Jure za parama, uspehom, karijerom, drugim ljudima, i sve to deluje kao začaran krug. Ono što me najviše boli je što ljudi u našoj zemlji postaju otuđeni i bez bilo kakvog vida empatije, baš kao ljudi ovde na zapadu. Baš sam nekako u kur*u.
