Daj svoje mišljenje.
Kada počnem da razmišljam uglavnom razmišljam o lošim stvarima koje bi mogle da se dese. Pravim konstrukcije budućnosti i plašim se istih. Ispade da se to zove anksioznost. Nikad ne bih pomislio da ću je imati ali eto. Sada pokušavam da se izborim sa tim, da prevaziđem, iako se čini da me žena podržava, ne osećam njenu podršku.
Tako sam non stop u strahu da ne ostanem bez posla koji mi se, uzgred, mnogo dopada, u strahu da kažem nešto što bi eventualno moglo da napravi svađu. Zato ćutim jer čini se da me niko ne bi razumeo u svamu ovome.
Sada je to ćutanje preraslo u ozbiljan telesni poremećaj i ne znam kako da se izborim. Pokušao sam da se izjasnim, da kažem kad se sa nečim ne slažem ili tako nešto, ali to se uvek završi mojim isključivim stavom i svađom. Ispade da ne umem da iskontrolišem neverbalnu komunikaciju, te nešto što treba da zvuči lepo ume da povredi nekog drugog.
