Daj svoje mišljenje.
Voljela me je, da, voljela kao boga....srušio sam ju, kao ženu, kao majku, kao nekog što se potpuno predaje u ljubavi, u svemu. Godinama sam bio tvrdoglav. Željela me je, samo mene, moju nežnost, ljubav, razgovor... a ja, ja sam je zanemarivao, odbacivao, okretao ledja na njeno ''trebam te'' uplakanih očiju. Imamo dvoje djece, dobra je majka i žena ali ovih par godina je umrla u njoj ona moja draga. Znam da je našla drugog, jer mi je sve priznala, slomljena je plakala, kad god je puštala ''nas'' i odlazila njemu. Živimo zbog dece, na neki način se još volimo ali kad ode do njega, ona se vrati nasmijana, baš onakva kakvu sam je ja upoznao. Znam,da joj je trebala moja podrška, ljubav ali šta ču, ne mogu ja to ...lenj sam bio, mrzio sam sve, sebe. Sada kad gubim, shvatam nju. A ona još uvek sa bolom i suzama u očima govori, bila sam tu, nisi me vidio....neznaš kako je gledati osobu koja je tu, živi i voliš ju do neba a ona kao da je umrla. I znam, da je upravu. Ne znam šta da radim.
