Daj svoje mišljenje.
Do svoje desete godine sećam se jako lepog detinjstva, odrastali smo u glavnom gradu, gde bi svakog leta dolazili brat i sestra od tetke i bili tu kod nas skoro celo leto. Sećam se mame koja nas je vodila svuda, spremala sve i svašta. Uoči 1. septembra sećam se poslednje mamine i tatine svađe. Svake mamine rečenice se sećam skoro napamet. 'U grob će da me oterate više! Zar tvoja sestra i ti mislite da ja ne zaslužujem odmor? Pa i ja radim tokom cele godine, i uz to celo leto čuvam svoju i njenu decu dok ona dva puta ide na letovanje? Zar sam zaslužila da mi tvoja majka prebacuje da mora da ćutim i poštujem nju i tvoju rodbinu jer trošim tvoje pare? Koje pare pogledaj me ovo je majica od pre 6 godina! Oteraćete me u grob! Žao mi je samo dece koja će da odrastu bez majke!'. 1. septembar vraćam se iz škole ispred naše zgrade policija, i vidim baku i ujaka ispred kako plaču. Mama je skočila sa zgrade. Ni njoj ni ocu ni celoj rodbini neću to da oprostim.
