Daj svoje mišljenje.
Svoju sadašnju djevojku upoznao sam u lokalu u kojem sam tada konobarisao. Bila je druga godina ETF-a, prilično mlađa od mene. Izuzetno pristojna i uvijek nasmijana. Ostavljala me je zbunjenog ''onim nečim'' što je isijavalo iz nje. Dešavalo se da joj vratim manje novca nego što bi trebalo, pa me ona opomene i onda joj vratim previše, pa me ganja da ja ne bih bio u minusu. Znam kako će ovo zvučati, ali i dalje čuvam flaster koji mi je dala kad sam se posjekao na flašu koju je razbio njen drug. Trebalo mi je par mjeseci da shvatim da se i ja njoj sviđam, skupim hrabrost, razmijenimo brojeve telefona i tu počinje. Iskreno, već smo 4 godine zajedno, i ja bih se bez razmišljanja ženio, ali njeni roditelji nisu za to. Pa zar njihovo mezimče, pri tome diplomirani inženjer, da pođe za konobara.. Volio bih i ja da to nije tako, da možemo negdje otići mojom platom, da ju mogu obasipati skupim poklonima jer zaslužuje SVE.. Ali šta ću, mogu ju samo voljeti više od života.. Valjda će biti dovoljno.
