Daj svoje mišljenje.
Živim sa mužem u jednom francuskom gradiću. Iako smo tu već 10 godina, odlično pričamo francuski, imamo uspešne poslove u susednom gradu, ovde u tom gradiću nas niko ne prihvata jer smo, pored jedne porodice iz Poljske, jedini migranti. Gledaju nas popreko, kao da smo zločinci. Lepo zarađujemo, deca idu u pristojnu školu, odlični đaci i sve je sjajno, ali ne mogu da verujem da neće da nas prihvate i posle toliko godina. Jesu stranci više rezervisani od nas Balkanaca, ali ovi preteruju. Sto puta smo pokušavali da se sprijateljimo, oni nas odbacuju. Jedino nas ti iz Poljske koliko-toliko prihvataju. Gradić je inače divan, kao iz bajke, kuće su poput starinskih zamkova, sve je puno zelenila i cveća i ne želim da idem odavde jer sam baš o ovako lepom gradiću sanjala, ali teško mi je jer nemam prijatelje. Uvek sam bila društvena osoba i baš da me ovakva sudbina zadesi.
