Daj svoje mišljenje.
Bili smo zajedno, imali nešto posebno... Volio sam je do neba, ne mogu reći da nisam. Volim još. Ali eto, odigralo se sve pre brzo, prekinuli, ima nekog drugog... Oboje smo za*ebali, samo zato jer nismo bili u stanju potruditi se za ono što smo imali... Ali ja sada nastavljam boriti se, jer sam osjetio nešto kroz ovu vezu što nikad nisam. Ne na kraju, kako ona kaže. Kroz cijelu vezu. Samo mi jedna stvar nije jasna, svačiji savjet je "odustani daj, odj**i to". Rijetki su koji stoje uz mene i kažu "i glavom kroz zid ako treba". Kakav je to mentalitet došao u ljude? Kakvi smo to postali? Što nam se desilo? Biranje lakšeg puta, zaborav... Otkud to? Zar sam stvarno toliko staromodan, da mislim da se treba boriti za nešto? Ljudi, dosta je odustajanja u životu. Ustani, nek ti slome noge, ustani opet. I bori se. Do kraja. Koliko god treba. Da svi malo manje odustajemo, bilo bi nam bolje svima. Kreni. Napravi si cilj i gledaj samo naprijed. Gazi svaku prepreku da dođeš do toga.
