Daj svoje mišljenje.
27 novembar 2012. Četvrta godina srednje. Pričao sam sa drugarom, u lokalnom kafiću, o mojoj budućnosti, kao šta ću posle srednje i ostalo. Rekao sam da planiram stvoriti sopstvenu kompaniju, a njegova reakcija na to - teleći pogled, smeh. Posle par minuta je otišao, a ja sam čekao konobara da naplati. U jednom trenutku mi je prišao jedan gospodin i pružio mi vizitku, reče:"Nazovi me" i ode. Uglavnom da ne detaljišem sad, poklonio mi je 1 milion dinara i pomogao mi sa novopečenom kompanija. Nažalost, gospodin je preminuo u 2014oj. Bio je udovac, iza sebe je ostavio ćerku i 2 unučića. Od mene je na samrti zatražio da im pomognem kad god im je potrebno. Danas, sedište kompanije je na Skandinaviji, sa 32 vredna radnika. Da ne tupim, trudim se da bar jednom mesečno dođem do Srbije, donesem poklončiće i obradujem klince. Mislim da sam se zaljubio. Hvala gospodinu M.
