Daj svoje mišljenje.
Upoznao sam se sa jednom devojkom. Pričali smo, i primetio sam da se malo drugačije nasmeši kad priča sa mnom, no reko možda umišljam. Razmenili smo brojeve, čuli se, pozvao sam je da izadjemo. Pristala je. Kada smo izašli bilo je jako prijatno, pozitivno, nije bilo neprijatne tišine. Međutim ja nikad ne želim da se smuvam sa devojkom nakon prvog sastanka. Na prvom se upoznajemo, ako bude htela opet da izađemo, trebalo bi da joj se sviđam, po nekoj mojoj proceni. Tako da smo se između dva sastanka dopisivali po ceo dan i išlo je u jako lepom smeru. Opet sam je pozvao da izađemo, ovaj put sa namerom da se smuvamo jer sam bio siguran da mi se sviđa, a kontao sam da ni ona nije ravnodušna. Pristala je sa oduševljenjem, ja bih rekao. Te večeri je bila još pozitivnija, priča je još glađe išla i delovala je opuštenije. Sve je išlo u lepom smeru. Šetali smo, krenuo sam da je otpratim i negde na pola odlučio sam da je poljubim. Izbegla je. KO JE SAD OVDE LUD, ZAŠTO BI DVA PUT IZAŠLA AKO NEĆE?
