Daj svoje mišljenje.
Gledam moju generaciju, svi već odavno u brakovima, deca, porodica... Ja ništa. Kao da život prolazi mimo mene. Kad sam mogao nisam hteo, nisam bio spreman na toliku odgovornost. Sad kad sam spreman, nemam s kim. Zar ja toliko puno tražim?. Jednostavno nisam od onih koji kažu "daj šta daš". Ne tražim nešto posebno, ali opet imam neku granicu ispod koje ne mogu da pređem. Svestan sam da kad pređeš određene godine, a ja sam prešao trideset pre par godina, da se izbor suzio, ali ovoliko!? Nisam ni ja neka prilika, da ne misli neko da sam prepotentan, ili da sam narcis, ali opet i nije da nisam. Volim jake odgovorne žene koje znaju šta hoće u životu, a ne mamine i tatine princeze koje i dalje žive u priči o princu na belom konju. Hoću da kažem, da u toj nekoj priči nisam ja ni taj princ, ali neću da budem ni konj. Pitam se ponekad, da li da pustim vozove da prolaze, ili da uhvatim prvu pod ruku, pa gde nas život izbaci. Sve se mislim, da se ovo drugo, sve više nameće kao rešenje.
