Daj svoje mišljenje.
Ja sam jedan od onih što se nisu nikad poljubili u životu, a imaju dovoljno godina da se žene. Međutim, od svega mi je najčudnije što sa 12-13 godina, kad su moji vršnjaci nalazili prve devojke, i dok sam još i ja mislio da je moguće da ja nađem devojku, sećam se da su se oni svi plašili prvog poljupca, a ja nisam, imao sam osećaj da je to lako i da ću se snaći kad mi se to desi. Danas, kad sam već i shvatio i prihvatio činjenicu da sam nepoželjan svim devojkama na svetu, i da se do kraja života neću ni poljubiti, nešto baš razmišljam, čak i kad bi postojala neka devojka koja bi bila sa mnom, tek SAD bi mene bio strah od tog prvog poljupca. Jer sam odrastao uz to da su svi moji vršnjaci imali uvek devojke, poljupce, posle i seks, a ja nikad ne, i osećam se celog života kao invalid. I kao što mala deca moraju da nauče da hodaju i pričaju na vreme, jer posle ne mogu, tako je i meni prošao voz. Sad više ne bih se snašao. Naravno, kad bi bilo to uopšte moguće.
