Daj svoje mišljenje.
U osnovnoj školi me većina razreda ponižavala na finjaka što se kaže iz nekog nepozatog razloga. Valjda što sam bila mirna i što sam redovno učila i bila super đak. Kad je došla jedna ekskurzija ja sam dobila od škole besplatno da idem. Tad su mi se svi smejali a meni je bilo krivo. U srednjoj je bila bolja situacija, ali samo u smislu da im pomažem na kontrolnim, radim domaće i slično. To sam gledala kao neku vrstu iskorišćavanja jer realno jeste. Kad naučim sve lepo i dobijem najveću ocenu govorili su mi da sam "šlihtara* profesorima. To zaista nisam bila, samo sam grabila ka uspehu. Danas jedina studiram od svih njih (i osnovna i srednja) a oni sede kući troše mamine i tatine pare, devojke se udale. Evo ja studiram zahtevan faks gde ću stvarno imati i veliko zvanje. Nekima se ne javim kad prođem pored njih a neke moram da "pozdravim" jer ne mogu da ih izbegnem. Mada ruku na srce ne viđam ih često. Čudni su putevi. Jedna mirna štreberka postaje ono o čemu su oni sanjali.
