Daj svoje mišljenje.
Odbio me je. Teško mi je to palo. Ali proći će vreme, a sa njim i zaljubljenost- preživeću, svakako.
No, nešto me kopka (obzirom da je odbijanje bilo ''mutno'' nekako...ni tamo-ni ovamo) moram da pitam: muškarci, recite- da li se ikada uplašite žene kojoj se dopadate? Kad osetite da bi ste mogli da se zaljubite da li vas plaši to i tera da bežite?... Ili se mi žene samo tešimo tim ''boji se da će mnogo da se zacopa i da ću da ga povredim'' klišeom?
Dugo nije imao nikoga. Dugo. Nisam ni ja. Stoga razumem nesigurnost, strah, neizvesnost koja ubija, razumem da je teško napraviti korak van zone komfora...ali, da li je stvarno TOLIKO teško? Ili samo ja nisam dovoljno vredna da žrtvuje svoju sigurnost?
Svakako se nadam da se on nije uplašio mene i osećanja, nadam se da je bio iskren sa samim sobom i da u budućnosti neće da se kaje što je propustio šansu. Od tog kajanja ni on ni ja nemamo ništa, a previše mi je drag da bih poželela da ikad pati, makar i za mnom.
