Daj svoje mišljenje.
Napustila sam verenika nekoliko meseci posle nesreće u kojoj je ostao paralizovan. Uz sav užas oko novonastale situacije, posle mnogo sumnji, razgovora, plakanja, preisipitivanja, zaključila sam da moja ljubav prema njemu nije dovoljno jaka da bih se odrekla potomstva i svega ostalog. On je psihički jako loše, nisam ni planirala da mu kažem svoju odluku, ali je uporno pričao o našoj svadbi kao nečemu što će se desiti ubrzo, da sam mu na kraju ishitreno rekla, uz obećanje da ću biti uz njega dok ne dođe sebi. Nije želeo. Njegovi roditelji su me jako osudili, jer su takođe mislili da svadba ostaje u planu, tako da sam od idealne snaje postala državni neprijatelj. Moji su me podržali. Možda i jesam okrutna, bezdušna i licemerna, jer se nisam dokazala "i u dobru i u zlu", ali nisam spremna da ceo život guram kolica, u kojima nikada neće biti bebe. Nisam dovoljno jaka. Nadam se će mi nekada oprostiti.
