Daj svoje mišljenje.
Ja sam jedno nesrećno biće. Materijalno sam ispunjen, imam svašta nešto, zahvalan sam na tome. Emotivno sam prazan. Imam 23 godine i nikako se ne mogu uklopiti sa vršnjacima- te priče po nargilhanama mi nikako ne leže, buljiti u telefon mogu i kod kuće. Volim čitati, volim pozorište, volim pomagati drugima. Malo previše filozofiram. Izlazio sam na razna mjesta, ali nikako nemam sreće u upoznavanju-ili je djevojka zauzeta ili se samo nasmije i okrene glavu. Ako i nađem neku, ako osjetim neku povezanost i pitam za izlazak (pazi čuda) eto liste izgovora. To mi je dovoljan znak. Iz dubine duše mrzim onu "previše si dobar za mene i sigurno ćeš naći neku da te usreći" jer to nije istina. Ne mogu nikako biti previše dobar za tebe, već ti nemaš drugog izgovora pa daj da bilo šta kažeš. U čemu je problem? U meni? U nama? U društvu? Ne znam više, ali bih rado da pročitam odgovore, ako ovo bude objavljeno. Pomozite jednom biću da izađe iz tame i možda i vama bude dobro. :)
