Daj svoje mišljenje.
Radim u hitnoj pomoći, i pre neki dan smo primili poziv, saobraćajna nesreća sa obaranjem pešaka. Kao na poziv prvog reda hitnosti, tehničar vozač i ja uskačemo u automobil i krećemo ka mestu nesreće. Od momenta primanja poziva do dolaska na mesto nesreće prati me čudan osećaj, kakav do sada u svojoj karijeri nikada nisam imao. Izlazimo iz automobila i zatičemo jeziv prizor. Devojka koja leži na putu povređenu gotovo do neprepoznatljivosti i vozač koji se hvata za glavu, plače i govori nam da mu je podletrla pod kola. Prilazimo unesrećenoj i vidimo da se radi o koleginom detetu koje inače privatno poznajem, i znam koliko je vezan za nju. Momentalno ga udaljavam sa terena i alarmiram još jednu ekipu. Uprkos svim mojim naporima stanje se pogoršava, i u momentu dolaska druge ekipe gubimo devojku. Tri puta je bila klinički mrtva i tri puta je reagovala na reanimaciju. Sada je živa. Moj kolega ni sam ne zna koliko je života spasao, ovo je izgleda bilo priznanje od onog gore, odato njemu.
