Daj svoje mišljenje.
Odrastao sam u selu, koje je udaljeno 20 km od varoši, a za koje je imalo svega šest autobuskih polazaka dnevno. Samo do stanice sam morao pešačiti oko 2km, svaki dan, po suncu, snegu, kiši. Sa 19 godina sam napustio tu prokletu selendru i rekao sebi da se tu više nikad neću vratiti. Upisao sam faks u preko 100 km udaljenom Beogradu, čemu su se moji protivili, jer su znali da gube mene, koji sam im bio, bukvalno, radnik za džabe. U Bg sam, za vreme studija, radio za 30 000, živeo sa drugarom u iznajmljenom stanu i bio jedan od boljih studenata. Sada imam 25 godina, magistrirao sam, radim za 50 000 i nisam bio kod mojih već šest godina. Ne želim ni dan da provedem tamo, u onoj selendri, koja mi je uništila detinjstvo. Kad me neko pita odakle sam, uvek kažem da sam iz Zemuna, gde živim već tri godine. Otpočeo sam ovde novi život, prekinuo sve spone sa starim i ne želim da se podsećam na onaj pakao, kroz koji sam prolazio.
