Daj svoje mišljenje.
Lepo smo se družili i ja u želji da ne pokvarim drugarstvo nikada joj nisam rekao koliko mi se sviđala, koliko mi znači i koliko mi je teško bez nje. Tad se to zvalo tiha patnja, a danas moja deca to zovu ''frendzon''. Nesreća je zadesila i mene i nju. Mene jer mi je umrla žena samo pet godina posle venčanja, a nju jer se udala za nekog pajsera koji joj je delio šamare kao konfete. Ženu sam teškom mukom nekako preboleo, i dalje mi mnogo nedostaje ali živim bez nje, a ona se razvela od dotičnog siledžije. Juče smo se ona i ja prvi put sreli posle skoro dvadeset godina. Pričali smo skoro šest sati gde sam saznao da sam se i ja njoj sviđao ali da je čekala na moj prvi korak. Sada neću da postupim kao tada, napravio sam prvi korak i pristala je. Moja deca su ljuta na mene jer misle da time gazim uspomenu na njihovu majku, njena deca su ljuta na nju jer misle da joj ne treba novi muškarac u životu, a nas dvoje kao dva zaljubljena tinejdžera.
