Daj svoje mišljenje.
Pre 8 godina udomili smo kuče. To malo čudo nam se uvuklo pod kožu, nisam verovala koliko pas može iskreno da voli ljudsko biće. A tek mi njega... Svi smo bili srećni i nasmejani, jer je on uvek izvodio neke gluposti i mazio se, verujete da se niko u porodici nije posvađao tih 8 godina. Pre 2 meseca počelo mu je biti nešto loše. Odveli smo ga kod veterinara koji nam je rekao da ima bolest bubrega, i da mu oni otkazuju. Davali smo mu infuziju po cele dane i noći, spavali na smenu, niko nije išao na posao, išli smo dva puta dnevno po veterinarima. Jedno jutro mi smo bili u kući, a on na terasi, već je bio iznemogao i nije mogao da se kreće. Skupio je poslednje atome snage i došao do nas, legao kod mog brata u naručje i tada je umro. Ništa bolnije u životu nismo doživeli. Svi smo plakali kao kišna godina. Prvi put sam videla tatu kako plače. Znam da je to "samo" životinja, ali taj pas je bio naša porodica. Nedostaje mi svakog dana sve više. I svakim danom meni je sve teže.
