Daj svoje mišljenje.
Imala sam 10g kad sam nastradala u ratu. Morali su mi amputirati stopalo. Previjanje rane su mi u početku radili pod općom anestezijom. Jednom mi je tata došao u posjetu baš kad su me krenuli voditi na previjanje pa je i on pošao. Ostavili su ga ispred vrata. I baš taj dan je doktor odlučio da više neće previjati pod općom anestezijom nego na živo. Koliko god sam se trudila biti jaka da tata ne čuje užasno me boljeo, svakim tim odmotajem zavoja kao da su mi komad kože trgali. Vrištala sam iz sveg glasa.
Kada sam izašla i vidjela tatu skoro mi srce puklo. Bio je bijel ko kreč.. bez riječi, sagnuo glavu da ne vidim suze...
To me toliko pogodilo da bi dala i drugu nogu samo da me nije tad čuo. Da nije bio tu, da nije ni došao... Nedugo zatim poginuo je u istom tom prokletom ratu. A meni taj trenutak ostao kao nešto najteže što prozivjeh, naravno osim njegove smrti.
Možda mi sad bude lakše kad sam se ispovjedila...
