Daj svoje mišljenje.
Tri godine smo u vezi, kupio sam prsten i počeo se premišljati. Nemojte me pogrešno shvatiti, volim ju, teško mi pada kad smo dva dana razdvojeni, želim ostariti kraj nje. Ne smeta mi što zarađuje više, ne smeta mi što je sposobna i nezavisna. Zato ju i volim, jer znam da sam joj želja, a ne potreba. Razumijem ju, odrasla je bez očinske figure, sa bakom i majkom(dvije lavice), i sve može i sve umije sama. Samo bih volio da se ponekad, barem ponekad osjetim kao da sam uradio nešto za nju, kao da sam joj pomogao. Živimo zajedno u njenom stanu, dijelimo kućne poslove, kuhamo zajedno, ali volio bih da se nekako malo više osloni na mene. Kao da mi ne vjeruje dovoljno da sam tu za nju. Prošli vikend, vraćala se sa poslovnog puta i na ulazu u grad joj je pukla guma. Nazvala me je i rekla mi šta se desilo, da će kasniti i da se ne brinem. Ja sjeo u auto, stigao za 10ak min do nje, ona ju već zamijenila. Još je ispalo da mislim da je nesposobna, a samo sam htio pomoći..
