Daj svoje mišljenje.
Kada sam pošao u školu moji su mi rekli da mogu da se vratim kući kad god hoću računajući na to da će me učiteljica zaustaviti ako slučajno pomislim da u sred časa pođem kući. Morali su tako da me slažu jer ja nisam hteo uopšte da uđem u učionicu ako mi ne obećaju da ne moram da sedim u klupi ako to ne želim. Već trećeg dana škole se meni mnogo prispavalo i ja lepo počnem da pakujem sveske u torbu ne bih li otišao kući. Učiteljica me pita ''Gde si ti to pošao Tomanoviću?'', a ja nonšalantno odgovorim ''Dosta je bilo, idem kući, spava mi se''. Od njenog silnog šoka nije ni pokušala da me spreči da odem, a moji umalo da se šlogiraju kada sam ušao u kuću. Do kraja osnovne škole su me zezali zbog tog događaja, a i dan danas kada me učiteljica sretne u gradu obavezno mi po hiljaditi put kaže kako za 30 godina koliko je radila u prosveti nije naišla na takav slučaj poput mog i da će me pamtiti dok je živa.
