Ispovesti

Zove me danas otac, plače na telefon, jeca. Priča mi da su bila dva mlada momka iz neke firme da im ponude neke proizvode u našem stanu. Situacija je sledeća, moji nisu u mogućnosti da kupe ništa od njih, žive sami, stari su i bolesni (ja im pomažem koliko god mogu, da ne bude glupih komenara), kroz priču im pominju sve to, pa i to da su u kreditima i da sa svojim penzijama ne mogu da pokriju sve obaveze, kao primer navode da moja majka čak nema para ni za kartu da autobusom ode da poseti svoju bolesnu sestru, momci se zahvaljuju na izdvojenom vremenu i odlaze. Posle 2 minuta, jedan od njih se vraća, stavlja 500 dinara na šporet uz reči: "Evo za kartu, valjda će biti dovoljno, nemam više!", okreće se i odlazi. Ovakve stvari vraćaju osmeh na lice :-)