Daj svoje mišljenje.
Živim i radim u Beogradu, nije da sam to hteo, ali ne mogu da u trideset i kusur budem mojima na teretu. Kako radim sa ljudima tako čujem razne naglaske i dijalekte i juče mi na šalter dođe neki lik da overi neke papire. U toku overe njemu zvoni mobilni i čujem ga kako priča na pirotskom dijalektu, a kako sam iz tog grada spuca me neka nostalgija i zamalo da briznem u plač jer mi fale i moji, i društvo, i Kej koji je divan u ovo doba godine, i pivce na stepenicama ispred ekonomske škole, i ljudi, i gužva subotom na gradskoj pijaci, i moja Tijabara, i komšika Ana koja je znala skoro svakog jutra da mi u prolazu baci jednu krem bananicu na prozor. Završim sa papirima, dam ih tom liku, on se zahvaljuje i ja mu dobacim nešto što bi samo čovek iz Pirota razumeo. Koliko se samo obradovao i bio je toliko uporan da me časti pivom da je sa mnom sedeo i čekao kraj radnog vremena ne bi li me odveo. Kad bi samo bilo posla u mom gradu ne bih se nikada selio iz njega, toliko mi fali.
