Daj svoje mišljenje.
Ne pričam puno. Ne volim da pričam o tome šta sam danas sve radila, šta sam kupila, zašto sam bila na trčanju, u šetnji i slične nepotrebne stvari. Pritom ovo smeta najviše mojim roditeljima, jer kažu da moramo o nečemu da pričamo. Jednostavno ne volim da se ispovedam oko neke svoje odluke, važne ili ne. Vidim da to ljudima smeta, ali ne znam kako da pomognem sebi. Ne moramo da pričamo o smislu života ili nekoj ozbiljnoj temi, samo o nečemu što nije bezveze. Imam 18, nisam mala. Znam da nije dobro što ponekad ne pričam o nekim sitnicama koje se tiču mene, ali tako je. Ne volim da trošim vreme na to. Ne volim da su svi upućeni u to jesam li išla na trening, zašto sam krenula na neki kurs, na film...Samo nemam potrebu da znam tuđi život u detalje kao i da neko poznaje moj život tako. Te sitnice su moje odluke i nisam dužna da objašnjavam svoje želje. Volela bih da jednom prihvate ovo i da pokušaju da budu manje napadni. Da li ima još nekoga sa ovim "problemom"?
