Ispovesti

Prije par dana sam se u okviru svoje uobičajne rute vožnje biciklom u prolazu mimoišla sa troje ljudi. Jedna žena je išla pored čovijeka koji je gurao invalidska kolica u kojima je sjedio dečko od možda 25 godina, bez nogu od koljena na dolje. Taj njegov pogled ću pamtiti dok sam živa. Pogled u moje noge dok sam žurno pedalirala. Najsličniji je bio malom djetetu koje radosno moli da ga podignemo u naručje, pun želje, života, nadahnuća. Koliko je ta jedna sekunda meni promjenila pogled na mnoge stvari, nisu sve knjige koje sam pročitala, savjeti koje sam dobila, proživljena iskustva...Da se ostatak života samo zahvaljujemo Bogu na zdravlju, ne bi bilo dovoljno vremena.