Daj svoje mišljenje.
U školi smo imali jednu devojku koja je bila obožavana i među decom i među nastavnicima. Bila je uvek otvorena, bez trunke stida, puna samopouzdanja i imala je dobar smisao za humor. Ali pored svega toga, nenormalno lepa i zgodna devojka. Kakav god ukus da imaš, ne bi mogao da kažeš da ti se ne dopada. Koliko god da je ne voliš, ne možeš reći da nije lepa. Došla ona sa šminkom ili bez, uvek je zračila tom nekom lepotom. Crte lica, kosa, oči, obrve, sve je bukvalno bilo perfektno. Dok sam ja sa druge strane bila ružno pače. Kriv nos, užasna koža, oštećena kosa, usne tanje od crtice i uz to, puna negative. Tu devojku nisam volela, ali nikad nisam imala pravi razlog za to. Znam da sam bila samo ljubomorna na njenu lepotu. Stalno sam je ogovarala, govorila kako ima ružno ovo, ružno ono, kako ne zna da se šminka, oblači i slično. A nisam smela da priznam sebi da zapravo nikad u životu nisam videla lepšu srednjoškolku od nje i da je iz mene samo pucala ljubomora i ništa više.
