Daj svoje mišljenje.
Danas je komšijski pas uginuo od starosti, a ja sam tužan kao da mi je umro neki rod. Ono zbog čega tog psa svrstavam među najrođenije je događaj od pre nekoliko godina kada je upravo taj pas svojim besomučnim lajanjem sprečio požar širih razmera na krovu moje kuće. Bilo je baš hladno napolju i žena mi kaže da ne gasimo vatru u ložištu nego da pustimo da tinja kako bi ujutru ostala dovoljna količina žara da se lako opet potpali vatra u šporetu. Legnemo mi i u toku noći se zapali dimnjak. I ženu i mene dim opio toliko da smo prosto pali u komu, a kako je vatra bila sve jača izvali jednu ciglu iz dimnjaka i zahvati krovnu konstrukciju. Ja psa nisam čuo, ali ga je čuo celi komšiluk jer je toliko jako lajao i zavijao da su ljudi koji žive par stotina metara niže izašli da vide šta se dešava. Komša čiji je pas je odmah pozvao vatrogasce i srećom se sve završilo bez većih posledica. Da nije bilo tog psa žena i ja bi već odavno bili pokojni, a kuća u zgarištu.
