Ispovesti

Ono što mi se posle par godina terapija čini kao velika greška koju roditelji često prave, svuda a možda na Balkanu ponajviše, što se često zanemaruje emocionalni razvoj dece. Tri godine terapije je meni trebalo da počnem da razumem svoje emocije. Da shvatim da je ok i biti tužan, ljut, zavidan pa čak i mrzeti i da je sve to ljudski i normalno ako razumeš zašto ti se to dešava i prihvatiš odgovornost za svoja osećanja. Da ti nije kriv drugi za to kako se ti osećaš, da ne kažeš eto takav sam ili eto ne znam šta mi je ili ma baš me briga. Bolno je to ali oslobađajuće. Ne krivim svoje roditelje oni su uradili najbolje što su umeli, bolje nego njihovi roditelji, samo se nadam da ću ja biti još bolji roditelj svojoj deci.