Daj svoje mišljenje.
Ganjao sam stipendiju i iz socijalnog mi je trebala potvrda da nisam nikad pravio probleme. Radnica me onako pristojno upitala zašto mi treba, kakva je situacija. Počeo sam joj pričat o ocu alkoholičaru, propalom krimosu, i majci koja je poludila s njim, i kako krpim kraj s krajem. Vidjela je na meni da sam nikakav i tužan. Prestala je sve da radi i počela da me sluša, za tih pola sata sam prvi put vidio kako izgleda kad je nekome stalo. Isplakao sam se ko beba i ona sa mnom zajedno, grlila me čvrsto plačući. Nikad ništa ljepše nisam u životu doživio, sav teret sa mene je pao. Navraćao sam, kupovo joj cvijet ili čokoladu kad sam stigao. Evo pred kraj sam s faksom ali teta Slavice nema više. A volio bih samo još jednom da je zagrlim kao tada, iskreno najumiljatije, fali mnogo vaš osmijeh i zagrljaj! <3
