Ispovesti

Nekad mislim da moj dečko zaslužuje bolju. On je tako društven, svugde ima nekog društva, sa svima je dobar, svugde se uklopi, familijaran je, svi ga vole. A ja, ja nemam nijednog prijatelja, ne otvaram se lako, povučena sam, nikome nisam draga, bliska, sem mog dečka. On kaže da me voli, moja mišljenja i kako se ponašam prema njemu.. A mene je sramota moje usamljenosti, sramota me je svega naspram njega. Sramota me je kad kaže "Pa zar nemaš nikakvu drugaricu", i moj stalan odgovor "Ma neću nigde ići idem kući". Sramota me je kad krene pričati doživljaje, kad shvatim da ja tu ćutim, da nemam približno prijateljstva koje on smatra uobičajenim.. Mislim da on to shvata, samo ćuti, da li zato što su još jaka osećanja.. A ja se bojim da će njega to da uguši i smori, da će poželeti bolje. Iskreno, on zaslužuje najbolje, ja njemu samo sreću želim. Ne želim da budem neko ko će se povući, zbog njega bih se menjala u svemu jer znam da promene zbog njega mogu samo da me poboljšaju. Ali ne znam kako.