Ispovesti

Nedelja. Novembar. Idem ulicom, podignem pogled i vidim da mi u susret ide baš, baš lepa devojka. Tamno žuti kaputić, ispod kratka haljina, na glavi crni šešir sa širokim obodom, noge kao izvajane... ja zinuo k'o tele, pogubio se, devojka kao iz filma. A ja? Duboke patike, trenerka, duks sa kapuljačom, upravo izašao iz kladionice i gledam tikete koje sam odigrao. Kao klošar iz kraja. I pošto je primetila kako sam blenuo u nju, kad smo prišli na metar-dva, devojka stane, ja siguran sad će da krene tipa "šta buljiš tako seljačino" i slično, kad ona pruža ruku, smeška se i kaže "Ćao, ja sam Vanja". Ja se pogubio, jedva sam pružio ruku i promucao svoje ime, dok mi je u glavi odzvanjalo njeno. Ja se izvinjavam što sam blenuo tako, kad ona meni "nema veze, i ja sam"! Mislim se u sebi "u šta, majke ti", ali smo se malo ispričali, nastavili svojim putem i isto veče mi stiže od nje zahtev na Instagramu. Dopisujemo se danima non stop, a za vikend treba da izađemo. I dalje ne verujem sa kakvom devojkom ja treba da izađem 😮