Daj svoje mišljenje.
Jednu scenu nikada neću zaboraviti. Prvi put sam pošao kući kod drugara iz osnovne. Mi sjedimo u kuhinji sa njegovom majkom i ulazi njegov otac. Kreće da viče nešto na nas (ne sjećam se razloga). Drugova majka pokušava da nas skloni od njega, govori mu da nas ostavi na miru. Muž joj udara šamar, zatim je vuče za kosu. Kreće da je šutira i davi dok nas dvojica stojimo ukočeni od straha. Njegova majka onako uplakana nam govori da izađemo napolje. Mi poslušamo. Čak i ispred kuće se čuje njen plač. Pitam druga zašto se njegovi tuku. On kaže da je to normalno i da svi u braku tako to rade. Kažem mu da se moji nikada ne tuku i da čak moj otac nije nikada ni povisio ton na moju majku. Drug mi nije vjerovao mislio je da lažem jer on prosto to nije mogao da zamisli. Mislim ponekad o njemu, kako je njemu to bilo normalno i obuzme me velika tuga. Žao mi je što nisam bio pametniji da pozovem policiju ali bio sam samo klinac.
