Daj svoje mišljenje.
Sa 25 godina sam ostala udovica sa bebom od 4 meseca. Od tada se sve promenilo iz korena. Život mi se pretvorio u konstantne odlaske kod psihologa, borbu sa traumom i pokušaje da budem jaka za svoju ćerku kojoj treba psihički stabilna majka. Poslednje što mi je trebalo u takvoj situaciji su nove veze i muškarci, ali mojoj okolini to nije bilo jasno. Godinama nisam ni želela ni mogla da budem sa nekim. Ali pritisak okoline je bio grozan, sa sve onim "mlada si, prebolećeš, nemoj da ostaneš sama, nađi drugog, biće ti lakše, budi bilo s kim" pa agresivno nabacivanje njihovih poznanika i rođaka. Najbolje mi je bilo samoj. Pokušava sam kasnije u životu, ali ni sa kim nisam uspela da se povežem i nisam ni želela da pokušavam više. Imam 48 godina, ni sa kim nisam bila od 25. i ne ne dostaje mi muškarac u životu. Okolina me sažaljeva i teraju me da budem sa bilo kim. Zašto ljudima to toliko smeta? Ako se desi sa nekim - super, ako ne, nikom ništa. Zašto bih pokušavala nešto na silu?
