Daj svoje mišljenje.
Moj brat se rodio prije vremena i sjećam se užasa tada, imao je nešto ispod 2 kila, mama je jedva preživjela, on pogotovo, ostao je bez kisika pri porodu i to je ostavilo posljedice na mozak. Prognoze doktora su bile "ako i preživi imat će teške posljedice i nikad neće biti potpuno funkcionalan". Starci nisu odustajali i stalno su ga vodili na neke vježbe i terapije. Malac je napredovao i bio je sve bolji i bolji. Dok je išao u školu mama mi je govorila da ga uvijek moram ohrabrivati. Danas je meni 29 godina a njemu 24. Na ljeto će postati magistar informatike, naučio je programirati, već i zarađuje, bavi se plivanjem, položio je vozački, koliko čujem ima i neku curu ali šuti o tome :) ... A rekli su da nikad neće normalno ni hodati, a kamoli nešto drugo. Eto, nekad kad ga pogledam plače mi se od sreće i ponosa što zbog njega što zbog roditelja jer nisu odustali od njega. Zato, koliko god crne prognoze bile, nikad se ne predajte, pokušajte jer nemate što izgubiti.
