Daj svoje mišljenje.
U stanu iznad mene živi porodica koja se malo muči, imaju ali ne previše. Njihov sin obožava autiće, ja sam skupljao autiće od kad sam bio mali, majka i otac su mi kupovali kad sam bio manji i dan danas ih skupljam i čuvam njihove autiće. Sretnem majku i njega u prodavnici on gleda autiće na polici, osmeh razvuko od uveta do uveta, setio sam se sebe, međutim majka nije mogla da mu uzme autić. Duša me je zabolela kako je tužno rekao "Drugi put ćemo mama". Ljudi ja sam došao kući i isplakao sam se kao dete, pare mi nisu problem, odveo sam ga u prodavnicu i samo sam mu rekao da bira koji mu se sviđaju. On mučenik uzeo 3 komada, kaže dosta mu je. A vidim da mu se sviđa još par modela. Bukvalno sam ga zamolio da uzme još neki autić jer znam koliko mu znači a skromno je dete. Uzeli smo punu korpu, slatko, sok, za jelo da ima. Najlakše je biti nadrdan, imao sam komšinicu koja mi je stalno kucala na vrata zato što sam igrao fudbal ispred zgrade, pretila policijom i slično. Ja vala ne mogu biti takav.
