Daj svoje mišljenje.
Leto, malo prošlo deset sati ujutru, napolju nesnosna vrućina nakon noćne kiše a kum i ja se popeli na obližnju planinu, uvukli se u divljinu i beremo pečurke. Kum me zaustavi i kaže da oslušnem, stvarno se čuje kao da neko stenje i mi koliko smo mogli tiše krenemo prema zvuku. Na nekih stotinak metara dalje naletimo na momka i devojku u sred ''radnje''. Popeo se đuvegija na nju i bambusa junački. Mladi kamperi pa se zaigrali, sigurno nisu mislili da će bilo ko kročiti u divljinu ujutru. Kumu visi onaj pakosni osmeh na uglovima usana, a kada to uradi znam da smera neku gadost. Uzeo je motku i odjednom izleteo ispred njih sa rečima ''prostaci jedni, zar u šumi gde mogu životinje da vas vide, sram vas bilo''. Đuvegija je vrisnuo jače od devojke i toliko se upalšio da je onako golišav počeo da ide u krug dok sam se ja kidao od smeha. Iskreno, bilo me je žao što smo ih prekinuli, ali su se tako dobro namestili za plašenje da bi bio prosto greh ne iskoristiti takvu priliku.
