Ispovesti

Kad su mi brat i snaha nastradali u saobraćajnoj nesreći, njihov sin je imao tri godine, a ćerkica nepunih godinu dana. Ja sam imao ćerkicu od 8. meseci, i žena mi je bila trudna sa našim sinom. Snahini braća i sestre i naš brat i naša sestra se nisu ponudili da ih uzmu (njih šestoro), čak je jedna snahina sestra, rekla da bi im bilo najbolje u dom da idu, a ostali su se složili. Ja sam ćutao skoro celo vreme, a onda sam ustao i uzeo bratanca za ruku i rekao: "Dođi, ja ću brinuti o tebi. Kako bude mojoj deci, biće i vama." A ženi sam rekao: "Uzmi tu malu i idi kući". Većina njih mi nikad ništa nije dala za decu, ali su se ljutili kad su deca uzela nasledstvo njihove majke (tad su već odrasli i ja se nisam mešao u njihovu odluku). Uzeo bih ja njih da izdržavam, i da je još neko hteo da ih uzme, ali sam ogorčen jer su svi oni hteli radije da ih daju u dom, nego da ih uzmu. Hvala Bogu, deca su u životu uspela i bez njih, a ja sam ponosan i na bratovu i na moju decu. :)