Ispovesti

U stan pored mog se doselio mladi violinista u pokušaju, arapskog porekla. To svira dan - noć! Ne bira termin, a pritom zvuči kao kad otvaraš zarđala vrata napred-nazad po sat vremena. Slao sam dopise menadžmentu, kucao mu na vrata, ostavljao poruke, da postoji kućni red, itd... Niko to nije šljivio ni 2%. Rek'o, dobro. Sad ćete me upamtiti svi! Kad god sam bio kući, odvrtao sam GARU, sve da zemlja gori! Od Zoke Kuline, Jeleta, Preldžija, Zare i Gocija, Save i Ljubiše, Baje Malog Knindže, pa istim redom unazad. Posle nekoliko dana, lupa meni neko na vrata, kad ono taj klinac sa violinom u ruci i tugaljivim glasom mi veli: Please, no more GARA... Velim ja njemu, sad ćes je slušati, sve dok je ne oženiš, majke ti ga beduinske!