Ispovesti

Deda je 1930. godište i sa 12 godina je pobegao u Partizane nakon što su mu Nemci uhapsili i oca i majku i poslali ih u logor. Partizani su ga smestili u neku dečiju četu koja je bila sastavljena od dece slične njemu, bez roditelja. Bili su uvek daleko od sukoba i uglavnom su služili kao kuriri i agitatori po selima gde su prolazili. Dedi je taj ratni period u partizanima ostao u najlepšem sećanju i sada kada krene da se gubi, misli da je još uvek dete i da je sa četom pa krene da zove nekog Gojka, izdaje naredbe, čita proglase, a kada ja viknem ''Mirno, druže Petre'' deda skoči iz kreveta kao oparen i stane u stav mirno. Znam da nije lepo sprdati se sa tako starim čovekom, ali posle kada se opet povrati u stvarni svet, seti se šta sam mu rekao i kako je ustao iz kreveta pa se zajedno smejemo. Nije mu ostalo još mnogo i imam osećaj da sa svakim smehom dodatno učvršćujemo ljubav između dede i unuka.