Daj svoje mišljenje.
Prijatelji od detinjstva, živeo je u stanu pored mene, stariji godinu dana od mene. Svaki dan po ceo dan bi se igrali napolju, išli smo u istu školu, ja nisam imao brata ili sestru pa mi je on bio kao stariji brat. Pazio je na mene uvek, kad smo odrasli ostao je isti, prava ljudina, svima pomagao, ništa mu nije bilo teško, uvek je gledao da svima pomogne i da se ne zameri. Strašno smo voleli kola, često bi sami svoje sređivali, organizovali trke u gluvo doba noći. Na žalost jedan dan ga je sreća izdala, u krivini spustio točkove na travu i zadnji kraj izleti i povuče stranu na drvo, na mestu je ostao mrtav. Često bi noću sedeli pored Save, pili kafu, on zapali cigaru i pričamo do kasno u noć o svemu. Otkad ga nema ja sam sednem, skuvam dve kafe, zapalim cigaru i stavim sa strane, sedim i gledam bog zna gde. Čujem njegov glas kako mi priča nešto, osvrnem se povremeno u nadi da je tu negde ili da nailazi... Ali ga nema više, skratio sam dosta priču, izvinjavam se, morao sam da se olakšam bar ovde. Počivaj u miru druže..
