Daj svoje mišljenje.
Kao dete sam bio vrlo nestašan, bukvalno pravi mali delikvent. Tukao sam se sa drugom decom, krao im pare i užinu, lagao moje, lagao nastavnike sve do jednog dana kada na vrata moje kuće nisu pokucala dva policajca. Ukrao sam dve kutije mančmeloua iz prodavnice i to ne zbog toga što nisam mogao da kupim nego iz čiste obesti, kao sam nešto prkosio sistemu. U policijsku stanicu sa mnom pođe i moj ćale jer nisu mogli da vode samo mene maloletnog. Ćale plače, glasno se pita gde je pogrešio i jedan od policajaca, stariji lik, zatraži njegovu dozvolu da nasamo popriča sa mnom na šta ćale pristane. Kako me je uveo u kancelariju tako mi je zalepio šamar da sam umalo pao. Drao se na mene, pokazivao mi leševe narkomana, izbodenih beskućnika i stalno me pitao da li želim takav da budem. Izašao sam iz kancelarije u suzama, ali sa važnom lekcijom. Sada sam ja policajac i dok sam živ neću moći da se zahvalim tom čoveku što mi je u pola sata pokazao kakav ne treba da budem.
