Daj svoje mišljenje.
Moj tata je živeo kao najveći kralj i tako je i umro. Pozitivan, vedar, uvek spreman za šalu i pesmu, druželjubiv i pristupačan svima. Nije se promenio ni malo čak i kada je saznao da boluje od raka pluća i da je bolest u završnoj fazi gde malo šta može da se uradi. Zasmejavao je medicinske sestre na hemioterapiji, zafrkavao sa doktorima, ostalim pacijentima pričao viceve gde se jedan toliko jako zasmejao da je završio na urgentnom zbog napuklog mišića u stomaku. Čak i kada je jedva ustajao iz kreveta on mi zatraži tablet pa pusti na jutjubu pesme njegove mladosti i peva. Dugo vremena sam mislio da je to samo maska za nas, da se ne sekiramo i da mu je teško pa sam ga jednog dana špijunirao kada je mislio da je sam kod kuće, međutim jok, on je i tada pevušio i bio savršeno opušten. Dva dana pred smrt je ispričao vic na koji smo popadali od smeha, rekao da se raduje što će opet videti mamu i tatu, zaspao, pao u komu i umro. Mnogo mi nedostaje.
