Daj svoje mišljenje.
Žena i deca su me mesecima ubeđivali da nabavimo psa. Govorio sam im kako je to obaveza, da je to živo biće, da ne verujem da će im biti zanimljiv više od par meseci i bio sam protiv toga, ali žena ga je uprkos mom neslaganju nabavila. Bio sam u pravu, bio im je bio zanimljiv u početku, a posle par meseci se sve svelo na to da ga pomaze to glavi kad se vrate s posla i škole, a obaveza pripale meni. Ja ga hranim, kupam, šetam, budim se pre 5 za posao da bih stigao da ga prošetam, ja ga vodim kod veterinara, igram se s njim. Nemam više ni vremena, snage, ni volje, radim sve to jer mi ga je žao. Planiram da ga dam nekome, da stavim oglas za udomljavanje, zaslužuje bolju porodicu, ali su naravno žena i deca protiv. Odmah skaču kako sam ja bezosećajan, a oni tog psa ni ne pogledaju.
