Daj svoje mišljenje.
Kad se setim svog detinjstva, sećam se disfunkcionalne porodice i dece koja su me zbog toga sprdala. Otac mi je bio psihički bolesnik i nasilnik, a majka ga varala. Svi u kraju su to znali, pa na svu tu muku koju sam imala kod kuće, trpela sam zaje*avanja dece iz kraja. Volela sam da budem napolju s njima, da skrenem misli s haosa koji je bio kod kuće, dok je njima moja porodica bila smešna i dobra za sprdnju. Namerno su izazivali mog tatu i slali mene da ga to radim jer im je bilo smešno kako se lako razbesni pa nas juri po ulici, a sa batinama naravno završim ja. To im je bila glavna zanimacija, a mene su ucenjivali da će prestati da se druže sa mnom ako odbijem. Bila sam naivna, uplašena, željna društva i toga da pripadam negde, pa sam pristajala i uvek bila u masnicama ili izbačena iz kuće, a oni bi se smejali. Tako bih volela da mogu da zagrlim malu sebe i da je nekako izbavim iz svega toga.
